Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 55.

Због тога, ако хоћете да вас заволе мужеви, чините им задовољство, а то ћете учинити онда, кад се нрестанете ресити и китити више но што је нужно. Сви ови украси и накити имају неку дразкест у прве дане брака, али у потоње вријеме смањује им цијену (вриједност). Јербо кад ми на небо, тако прекрасно, и на сунце, тако осијавајуће по навици негледамо све увијек са једнаким удивлењем, зар ћемо се онда чудити тјелу украшену вјештачки? Ово велим због тога, да би завољели л.епоту која не гине (не вехне), са којом заповједа да се красите Апост. Павле, т. ј. не зиатом, или бисером, рухом (одјећом) скупоцјеном, него као што приличи зкенама, које су се завјетовале владати се побожно, и са добрим дјелима. Ти хоћеш да се допадаш туђим људима, и да добиваш од њих поФалу? Не, поштена жена, не може имати такве жел.е. Да, па нико које уредан, паметан и смјеран неће је зато поФалити, већ ако једни пространи (неуздржљиви) и који себи радо нагађају (сластољубиви); па баш и они (т. ј. распуштени) неће казати о њој добро, него ће је још зато осудити, што им сама даје повода бацати на њу нечисте погледе. Али жену уздржливу и они, и други и у опће сви вазда ке пофзлити и уважаватп, будући, гледајуки на њу, не само да не осјећају никакве повреде (т. ј. страсти привлачења), него ће још примити од ње углед (лекцију) доброчинства. Г1а даклен, велика јој бива поФала од л.уди, а велика награда и од Бога.

15. Укор жвнама које су ее навадиле китити, и иоказивање на иосљедице од тих новаца. У колико је благотворан уплив добротворне и доброћудне супруге на свога мужа, у толико убитачно чине на њега њене погрјешке. У њима обично завршује се узрок тај, да муж почне тражити забаве и утјехе изван домаћег огњишта, — па зар је чудно кад посље тога огорчени муж својом женом и примамљен од које било од туђих лијепих жена или цура, да он лахко упадне у рашпрену за њега мрежу, срамног прељубочинства? Св. Јован Златоусти, укоравајући раскошне жене, вели: од тога су љубоморства, отуд је прељубочинство мужева, кад их ви неподстићете к поштењу, него нагоните да налазе задовољства у оном, чим се красе непоштенице. Те по томе се они (мужеви) врло брзо улове у загрљаје непоштеница, јербо кад би ти као законита — вјенчана жена научила подхрањивати у њему презирање и мрзост и утјешавати се не погрјешкама (порочности) него са побожношћу, и смиреношћу и т. сличним доброчинствима; онда се неби он тако лахко предао курварству. Китити се таким начином т. ј. у злато и скупо камење) то баш може и курва, а ођести се у доброчинство није њен посао. Те даклен приучи свога мужа да налази задовољство у таком накиту (украсу), које га он не може вжђети на непоштеници. Тадај ће и твој муж бити умирен и поштен, а ти ћеш бити поштована и уважена, па ће вам Бог бити милостив; па ондар ће вам се сви чудити, а ви ћете достићи будући је вјечитих добара на небу.

IV. Катихетичка бесједа. 0 Богу, једином по суштеству и о својствима Божијим.

Вјерују во јединаго Бога Ошца. Овако вјерујемо ми а и сви православни Христјани, и тиме се разликујемо од јазичника или многобожника, који вјерују у бездушне и многе богове. Ко је Бог сам у себи, то нико не зна. Ипак толико можемо постићи својим слабим разумом, на основу св. откривења, да је Бог Дух, — Дух вјечан, свемогући, свеблаг, најправеднији, свуда присуствујући, свевидећи, најзадовољнијп и најблаженпји, Бог је Дух т. ј. суштество које нема тијела. О том нас увјерава сам Господ Исус Хрпстос, који говори: „Дух јест Бог" (Јов. IV. 24.). Ако га и видимо ми на иконама у виду тијела човјечпјега, то је зато, да би што боље поњатије о Взему добпли. Тако, руке Божије означују свемогућство, очи и уши ■— свевидјење. Бог је Дух вјечан, који нема ни почетка ни свршетка свога бића, него је свагда био, јест и биће. Заиста, браћо, за нас је то непоњатно, како је могуће бити без почетка и свршетка; а то зато, што ми живећи на овом земном свијету, видимо да све има свој почетак и свршетак. Да би се боље увјерили да је Бог вјечан, сјетите се браћо моја, да је Бог све створпо што видимо и невидимо. Још није било овога свијета а Бог је био, који га је створио; па зато овај евијет имајући почетак, имаће и свршетак, а Бог као творац свега остаће вјечан. Бог је свемогућ т. ј. да ништа нема што је Њему немогуће. „ У Ђога всја возможна сут и (Мат. XIX. 27.) говори сам Исус Христос. И према томе, зар свемогући Бог није могао створити овај свијет? Па како га је створио! Једном ри|ечи Погледајте само на небесне висине и земаљске низине; погледајте сунце,