Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 40.

Д.-Е. ИСТОЧНИЕ

Бр. 3.

дпобе народа пзраиљскога, паде и религиозна свпјест код многих племена, нарочито онијех сјевернога царства пзраиљскога, која су под руководством својих раскалашних краљева, одавали се идолопоклонству, приносећи жртве на брдима, и клањајући се као Мисирци животињама, или као Феничани идолима: Валу, Молоху и т. д. супрот изричној заповиједи Бога својега (Лев. 18: 21.). На тај начин паде морал у израил>скоме народу са свијем ниско испод синајскога законодавства, а Јехова употреби још пошл.едње средство, од кога је зависила будућиост народна, допустивши, да буде израиљ одведен у ропство асирско и вавилонско. Тамо израиљ, живећи под притиском туђпх народа, и претрпјевшп свакојаке невоље, тргне се из своје заборавности и почне тужити за Јеховом, славом и пјесмом сијонском. Са повратком религиозне свијести, повратила се Је и брачна чистота, и још у ропгтву, посред вавплонскога безбожништва и неваљалства свијетли Сузана са својом чистотом и свештена повјест о Товији. Колпко се пробудила свијест и жеља у израиљу за љепотом и срећом брачном, види се из овијех мјеста св. писма: Пс. 128. описујући срећу праведнога човјека говори: Жена је твоја каородналозаусреддоматвојега;синови твоји као гране иаслинове око стола твој ега. — Премудри Соломон описује срећу брачну овако: Весели се женом младости своје; нека ти је као кошута мила и као срна љупка;уљубави љезиној посрћиједнако (Пр. Сол. 5: 18—19.). — Мудра жена зида кућу а луда својим рукама раскопава (14: 1.). — Ко је нашао жену, нашао је добро и добио љубав од Господа (18: 22.).Кућа и имање нашљеђује се од оца, а од Господа је разумна жена (19: 14.) и т. д. (ср. гл. 30: 10; проповј. 9: 9.). Код незнабожачкога свијета брак и његово достојанство, стајало је иа са евијем ниском ступшу. Кад би се упуштали у потанко описиваље брачних одношаја код поганика, тада би изнијелп гнусну и црну слику њихову. Пошље пада својега, поче се човјек купати тијелом у зноју, а духом у неваљалству. Њему више није достајало снаге, да се одбрани од навале чувствености, да се узвиси до правога достојанства људскога, и да се приближи ономе идеалу, који га прави учасником биаженства. Његов је ум потамнпо био, те не могаше схватити позив човјечпји, нити цпјел човјечију на земљи у опће. Ово јадно стање морало се јавити најпрпје у породпцу, која га је као прототип (први облик) свакога друштвенога стања, раширила и разгранала. — Одношај човјека спрам Бога и спрам себе самога, упропастио је са собом уједно и одношај мужа спрам жене. Како је, најпошљо, могао човјек очекивати и захтјевати од жене ону благородност, оно супрушко достојанство,

кад га сам у себи није имао, и кад није располагао са оном моралном снагом, по којој би мјерио и моралну снагу своје жене? У таковима околностима морала је пасти ограда брачнога јединства, и брак је морао сам постати рушевином. — Гдје не бијаше полигамије, ту је она отсијевала у задовољењу тјелесних пожуда ван брачне свезе. Брак подгризаше илп посебно или заједно: крвосмј есије, као код: Хананејаца, Јегипћана, Асираца, Миђана, Персијанаца и Етиопљана, или многољудство, као код Келта у Британији (ЛУаШпсћ: Т)Је Еће и т д. стр. 49). Неки од тијех народа оправдавали су крвосмјесије пли брак у најближим степенима, својим религиозним појмовима. За Персијанце се приповиједа, да су дозвољавали брак с матерама, и да су дјецу, која су потекла из такових бракова, сматрали за племенити^у и за владавину способнију. Асирци и Јегипћани дозвољавали су брак са сестрама. (Др. Јос. Чижман: Баз ЕћегесМ <1ег опеи^аНзсћеи Елгсће стр. 224). Код класичких народа — Грка и Римљана брак такођер није стајао у правоме угледу, алп није тако ни ниско пао био, као што то бијаше случај код горњих народа, који нијесу управо ни знали, да ии је крвосмјесије препрјека браку или не. Код Грка и Римљана бар, не налазимо таковога крвосмјесија. Код Грка не налазимо ни један случај брачни у усходећој и нисходећој линији, шта више у народу грчкоме она прича, која приповиједа, како је Едип, који је у незнању узео био своју матер Јокасту за жену — ушљед чега је завладала била куга у народу кад је сазнао, да му је то мати, извадио себи очи, проклео своје потомство, и пошао као просјак по свијету, вођен од своје кћери Антигоне, док се је Јокаста међу тијем објесила — свједочи, како су се Грци гнушали такове брачне свезе. (В. у ист. грчкој: Прича седморице пред Тивом). — Код Римљана бијаше брак спочетка забрањен до 4. степена крвнога сродства. Кашње, дозвољен је био брак између браће и сестара од стрица. То је било још за вријеме другога пунскога рата (218—201). Цар Клаудије дозволио је брак и са синовицом (Тас. аип. 12. 6.), но ово није дуго потрајало. Брак у пријатељском сродству био је забрањен код Римљана с почетка само у најближим степенима (Б. Еап»е: Кбппвсће АНегШитег књ. 1. стр. 98.). — Али је брак код овијех двају народа имао само једну цијељ рађање дјеце — грађана. Он је тамо имао политичкп значај, служио је само државним интересима. Од цијели, наравно, зависило је и јединство брачно. Ако се цијел није постизавала брак се могао одмах и то законом развести. На тај начин морална ци}ел — узајамно потпомагање супруга до краја ж и в о т а, била је тамо споредна ствар. Једна једита околност бијаше, која је могла дати браку морални значај, а то је природна