Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 116.

Бр. 8.

нашоЈ, почетак и оспов сваком добром лјелу нашем, постаће страшна и демонпма испрпјатељпма дунга наших, јер ће се губити оданде као дим у ваздуху, где се буде чула срдачна н побожна молитва из уста наших; низводпће ЉЈјбав преблагога Ода небесиога у срца наша; благослов божији на свако подузеКе и рад иаш, те ]гемо тако и овде на земл.и радост уживати ио

рнјечима Хрпстовпм: „И ш т и т е и п рим и 1) е т е д а р а д о с т в а ш а б у д е и с п у њ е п а", а ирп ноласку нашем с' овог свијета земног п врсменог у блажени и вјечнн живот еиремпи н готовп бити. Амнн. Саставио п говорио као школску практичну ироиовјед у 1'ел.еву. Теодосије С. Поповић, евршени богослов.

Свештеник у народу. (Наставак.)

V\

Данас, кад ерпски народ у Босни мало дану душом; данас, кад српски свештеннк слободно може проновједат слово божије, и народ око себс приаиват; данас, кад сс српске дркве набијелише, украспшс; данас, кад иам Србпн архипастир благослова даје; данас — зар може срцски свештеник не радитп. Не ! и ио сто пута, нс смијс он стајат скрштеиих рука, јер још има „лажних пророка", којп иаш народ муте, јерјош пма „блудних синова" које треба у дом прпмат п гријехе им опраштати, јерјош има у црквама „Фарпсеја", које треба уиоређивати са смиреиим „Митарем", јер још нма жена „Хананејка", које треба упућивати да иију „воду жлву" ио нри-' мјеру Марије сестре Лазареве. — Огроман је носао свештеника; али: „надјејушчисја на Господа" — може се овај рад вршити на славу Бога, а на напредак свога народа. Кад помислимо па живот и натње нашег свештенства, нек нам иије сваки недостатак блнзу срца, но нек смо јунаци прегорјети, па н причекати. Наши стари свештеницп не пмадоше : „кочија, коња и дворова ејајиих" нити пак ужпваше других „наслада бајних" него као прави народни људп дијелпше са својом паством залогај љеба, па ма колики био ; пе гонпше све на „калем". Која је служба дивнија и светија ? ! Заиста „вјазати" и „разрјешати" овдјс иа земљи јест светп посао, кога сам Сиасптељ осветн са ријечима : „Б у д е т свјазано" и „ р а з р ј ешено на небесима". Докле „Всјак бо п е р в о с в ј а ш ч е н и к о т ч е л о в ј е к и р нј е м л е м, з а человјеки п о с т а в љ а ј е с тс ј а н а с л у ж б у ј а ж е к Б о г у." По томе је служба свештенпчка света, а његова личност оевећепа, те мора пазити да и једно н друго држи чисто, да је једно с другим складно. Свештеник је слуга божијн; он то Треба да зна, ако хоће да новјсрени „талант" умножи. Никакве га нрепоне не могу задржатп а да на први иозив не изврши што се од њега, као таковог тражи, осим ако болује. Он мора бнтп вјсшт, тачан и кротак при сваком богослужењу. Куд ће љешца

евједоџба свештеннку пего кад му парохнјани рскну : „К а д с л у ж п, и р а в и ј е а н ђ е о !" — Радећи ове свете нослове, обделавајућп виноград „јегоже насади десница" Госиодова, прва му је брига да прииази, да слушаоци нмају вјере у Бога и да налазе, слушајући га, слаети и утјехе у обредима. А то се постизава, ако сам у истом налази сласти и утјехе, ако поучава п уиућује све вјерне у истинама нравославља п у одредбама свете цркве, ако љубптеље њене не одгони од ње својим нерадом и немарношћу, ако заблуђеде у згодној прилпци вјешто опомеие на дужности хришћанске : све иутем хришћанских истина, које су „чело наука". — Није тешко познат Христова сљедбеннка. Он ерцем внче : „Господе! Господе!" Онје обузет љубављу спроћу Бога п блпжњепд иравп члан цркве православие, њен ктитор и приложннк, а зато ее нс велича, не поносп, не хвали, не тражн већег права. међу осталнм члановима цркве; редовни слушаоц елова божнјсг са својом браћом, ј знајући да су заједничке молитве Богу нрнступачније. Њега не можеш виђети као : прзницу, свађалицу, као себичњаковпћа н среброљупца, као смутљивца п кривоклетника, као „надрн Филозова" који је слијен својим духовннм очима, те се не може да дигне ван прпродних етворова, до створнтеља њихова. Човјека чиста срца п душе, искрена и у дјелима н у ријечима иознат ! ћсш одмах, јер је ои, благ, кротак, вјеран, снпсходљив, добар друг, номоћник у невољп п „ сиромашка мајка". — Свештеник нс смије ни једне пи друге из вида изгубити, ако је слуга Бога. а ие сам своје личности. Он је сам, но позпву . своме највише позван, да је и сам као овај други; он је највпше позван да дијели и душн н тјелу а то се може и ријечју и дјслом. Ако не можеш материјално номоћ еиромаха, можеш евојом ријечју на њега обрнут поглед његовог богатог сусјсда, то се баш н тражп од свештеашка. Лијечећи болна п ојађела ерца, ублажују ]]Н тугу добрпм савјетом у нади на Бога, чпнећи топле молпгве за душе живих и мртвих : чпни | свештених те буде вигас жпвих у елави божијој