Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 8.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Стр. 117.

јер: „п мертвеному сему облешчисја во безсмертије. Свештеник је слуга Бога и владара. Прапославна црква, као божанска установа, њене тајне и закони као не рушиме Христове установе, пружа номоћи владару, да своју тешку дужноет врши, те се она у све дане за њега мо.ти да га Бог умудри и укријени у његовој тешкој задаћи. Ово пе смета унутрашњој иотнуној слободи наше цркве, па свештеник мора бити вјешт доводит цркву и државу у ирави однос. Црква православна признаје помазана лпца, која се старају за бољитак и слогу друштва, а то п сама црква хоће, јср је п она сложеио друштво. Она нроповједа п заиовједа: „Богу божије, а цару царево. Нема власти која нпје од Бога". Зато је строго забрањено, а и не умјесно је свјештенпку мијешати се у нолитичке ствари. Он је позван остатн радником : слоге, без које нема слободе : — љубави, без које нема јединства ; — друштва, без кога нема јунаштва, нема државе. Друштво је држава, а свештеник као члан друштва, јест држављанпн, те н он има и и р а в а грађанскнх, алн зато и д у ж н о с т и. Но у свему томе треба назити, пзвршујућн права и дужности, да се не унане \ г погрешку т. ј. да ее не новеде црква као божанска установа по овом нлп оном времену, по овој или оној људској установи, по овој или оној личности, но овој или оној народности, 110 обом или оном језику —■ оиа мора бити ненромен.сна и за свакога света. — Она се најзад не може повести ни но земаљским законима и ако се њени закоии не косе са законима правде н нетине, јер јс: „Христое иут и пстина." Ко иде за њим неће настп у гријех, а „на таковим нема закона". Свештеник је и сад први позват да својим животом, радом н владањем поради да чланови његове пастве „творе истину, а говоре правду" пред законом нред којпм су данас сви једнаци. Овде морам нризнати жалосну истину да ће мало који сељак нризнати истину на суду, тс од туда има много крпвоклетвенпка. Овнјем се не намеће евештенику туђа дужност, да суди: но да лијеппм савјетом поради, да мање буде нреетуиника п „парница". Нек не заборави у том случају, да ће његове ријечп остати „глас вапијућег у пустпњп" ако и сам буде сваки час водио иарнице са својим друговима п нарохпјанпма. Запамтимо браћо свештеници: „Једино ,ј е с т н а потребу" — говорио је преблагп Хриетос. — Ово што рекох, мислпм да је доста, па да се впди, да је свештеник у истинн слуга Бога п владара, народа евог. Свештепик је слуга Бога п народа свог. Српски свештеннк мора бити родољуб, алп стајати високо изнад иолитичких, конФесионалних, или другнх раздора, који сс не баш ријетко — на жатост — догађају у мјестима у којима срнски свештеник врши своју свету дужност. Ово што сад рекох, никако не смије сметат, а и не може

[ сметат свештеиику да не Љуби име свога нар ода I да ие чува његове лијепе особине н светиње, да нс љуби свој језнк и обичаје. Православље се спојило са срнском народношћу, то треба свештеник да зна, ако неће да поклизне Србин п у једном и у другом, јер је обоје не раздвојно постало. Данас је баш од велике потребе да српскп свештспик буде родољуб, јер није „поли тичар" бптп пгго и бити родољуб. Нпјс пужда викати устима: „Србин", ио треба и школом и црквом дјејствоват, да Србин не остане умно и материјално иза осталих синова нате „равне Босне и кршне Херцеговине". Служећи свештенпк своме народу он се јавља чланом сваке оиштнне у својој парохији, као п члаиом сваког дома у коме има право свршити свете радње. — У српско-нравославној општини српски је свештеник в е о м а иот р еб а н, и ако има онштина у којима се то не практикује. Но ако свештеник нс уђс у управу, он је но свом иозиву иозван за члана совјетујућег. Према овоме, ја ннкад не би био са оннм I свештеником, који би отказао своју помоћ управи зато што нпје изабран, као што не бп бпо ни са изабраним свештенпком, којн одма узме зановједајући тон у општинп. Ја бих, иак вазда био са оним свешгеником, који остане вазда са савјетујућим тоном у своме праву у онштини: шта више, пе могу бити са онима, који одобравају, да свештеник буде иредсједннк или подпредсједник црквено-школскпх одбора у нашој Босни н Херцеговини. Раздора имамо доста, па не треба да буде свештеник први или други онђе, })С се данас највпше легу размирице и свађе. Само славољуб човјек не бира срества нп врпјеме, само да дође до славе, а свештеник то нпкад и никако не смије чинит. С в е ш т е н и к II м а с в О ј II X II р а В а у 0 II Ш Т И II И. 0 II м о ж е у с в а к о добаступити у о н ш т ин у и е в о ј и м г л а с о м припомоћ и, д а њ е н и ч л а н о в и т р у д а н е ж а л е о к о о п ш т и х д о б а р а, д а б у д у с л о ж н и и договорнп, да буду као добра дјеца у ч е с т н т а о ц а. Т о о н м о ж е ч и н и т и и о п д а, к а д н е б у д е њ ен ч л ан у у п р а в и. — Јест, он има својих права, али, богме, п дужности. Прва му је дужност да љуби и мнри, да иодстрекава на рад и да сам с њима ради око цркве, школс и њнхових добара; а друга, вјеруј се, да но могућности не одрече ни материјалну помоћ, да се једном опровргне оно мишљење: „свештеник десном благосима, а лијевом прима." — У све дане свога живота н рада свештенпк је евезан за своју онштпну, на треба да за њу и ради. Српскп је свештеник највпше дужношћу нриљубљен уза српски дом. Та ваљда нсма народа који би радије примио госта у дом као што је сриски. Но, српекп свештсник, члан I сваког православног дома у својој нарохпјп; он