Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 118.

Д.-Б. ЖСТОЧНИК

Бр. 8.

је управо најстарији; он је духовни отад: зато еу му врата у по-дне у ио-ноћи отворена. Он иде у дом Србину: да крети; да вјенча; да евети „масла" : да „оевети" дом, ноља, винограде и стоку; да чита молитву ; да исповједи н при- ( чести болника; да оиоји земне останке ; да пре- ј лије гроб и т. д. Но српски народ има : Славу •— крсно име — и „даћу" ; те и у том случају свештеник похађа српске домове. — Прн крштењу свештенпк ономене, како ода тако и кума, који ее баш н иазива „духовни" отад младенца, да буду љсгови прави чувари, како би од тог невипашда ноетао дика родбини, народу, а правиј члан свете цркве п евог народа. Прн вјенчању свештеник не заборави коју ироговорити на поуку младенада, како бн данас мање бнло брачних парница; и оеталих иесрећа, које се дешавају, оеобнто ђе норода не буде, што свештеннк, такође нс треба да сметне са ума, но нек опомеие обадвоје на Бога, који је једини у власти тијем даром дарпват. При чптању молитве п „масала", свештеник не заборави болника оиоменутп на уздање у божију помоћ, јер : „Бјера •гвоја спасет тја". У оваковим случајевима, пс бн требало заборавити опоменути болника н укућане на храну, на чистоћу постеље, однјела и ваздуха гдје бонпк ночива п своју муку мучп. Што знања свештепик има нек га употребп н на душу н на ујело болнпково. 0 ! како су дивнп разговорпдоброг евештеника, крај ностељеболника, нри самртном часу или при земним останцима!!? — На душу упливише тјело, а и обратно. Тјело јс храм божији јер је у њ постављена душа да дарује, а не да робује. „Здрава душа у здраву је тјелу" — вели народно мудровање, а тако управо јесте. Наш сељак слабо нази на чистоћу свога дома и однјела, а тешко падпе у болест јер ее много бави на чистом ваздуху; почем, кад надне у њу, тешко се онет придиже, јер слабо се на њ обраћа пажња, па н то што ее обрне више је нута не умјесно. Томе су нам доказ она бабска „врачања", „гатања", „излијевањс страве", одеијецање крајчице" и т. д. Сељак се ријетко сјети љечника, зато би свештсник требо да попуни ту празнину; но који н е би знао н умпо, нек не заборавп да има књижица из којнх се томс може прнучити, али, при свем том нек не заборави препоручити љечника, па у том пек сел.аку н па руку иде. — Врло се слабо нази на чистоћу у домовима, особито зими. А што је најгоре зими, често пута спава заједно у једној прегријаној собици, сва чељад заједно са скорашњом теладн и јањцима. Кад још додам свс оне мокре хаљине, обојке и опанке онда пмате нред очнма нрави пакао. Додајмо сад овомс слабу храну и премного и готово иосведневно пијење, онда имате праву слику чемерпог живога нашег сељака. Ето зашто јс сваки парохијанин — особпто дјеца — иоппјен и зелен, особпто зими, те изгледају као да су тамновали. —

Ово није мала етвар зато је не треба иренсбрегнути, но радити и ријечју и дјелом на „псделе није душе и тјела", а све с иомоћу божиом. При освећен.у дома, и осталог имања у свога па рохијанина нск се не емеће с ума, да се опомене домаћин и сви присутни, шта је управо благо на земљи, што је и како се течс непропадљиво благо на небесима. Има доста прнмјера из жнвота, а н у Христовим причама. И наша нриповјетка вели: Човек има три пријатеља- повад данас у срцу сваком —; родбина, — која се слабо данас иази —; и добра дјела, — којих мало ко данас има. Првп га пријатељ најприје оставн; а други, кад га пошљедњи пут цјелује; трећи, пак, прати га пред еамога Бога и буде му прави свједок његовог земаљског живота. Зато наша народна пјеема вели: „Кад човјека самрт нађе, ниигга собом нс нонесе, већ скрнггене бјеле руке п нраведна дјела своја." — При иеповиједању и иотоњем причешћу, нек не заборави свештеник оиоменут самртннка на вјечни живот, као и на вјечиу спомен међу људима, како бп самртиик ири концу учпнпо дјело, којс би га увело у иародне добротвопе. Ово нек се не заборави, данас, кад пашој школи треба што бољих прилежника, а дркви што већих дародавада; данас дакле треба и ми треба да стечемо народних до-^ бротвора. — Код крсних имена и других домаћих слава и гозба нек евештеник не заборави препоручити чувањс лпјсипх српских обичаја, којн Срба биљеже међу осталим народима нлемена Словенског. И ту иек међ „званицама" ирепоручи слогу међу браћом на корист задпуге, међу пријатељима ради образа, међу комшијама ради узајамног подуиирања, зато се и всли: „боље ти се са цијелом царевином турском посвађати, но са једннм комшиом." Папослетку нек се не сметне с ума нреноручити умјереност у свему, а особито нек се не размеће н разасипа, но нек се штеди, јер нико не тражи да се во из јарма потроши за ппће о слави, а Богу то ни мало није мило. Свн ови, па п други обреди, као н „даћа" пропрате се у српском дому еа „којом" чашицом. Ето и за евештеника искушења; мора ма колико окуснти, јер ћс се рећи, да јс љут иа домаћина или па ког госта. Ја мислим да јс дозвољено куснути, али никако нрекуснути; но најбоље бп било да свештеник послуша опс ријечи: „не оппјајте се вином у њему је разврат." Заниста није један елучај, 1>с је свештеник изгубио своју важност н углед због пића — „Вино п мудрог полуди", па да тога неби било, оканимо га се, што се више може. Не могу никад одобрит оном свештенпку, који суди но „лицепријатију", но богатетву и звању, па нрсма томе домове посјсћује п врши свештенорадње. Ннје било једном, да јс таково нонашење довело да га народ омрзне, па се и од цркве одбпје.