Dabro-bosanski Istočnik

З3р. 11. и 12.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 181

Првомученик Стеван.

Св. Стеван долази у број првих ученика Христових, не но времену призива, (јер је он ушао у ред ученика Христових по вознесењу његовом на небо), но унутрашњим својством своје елужбе. Обично се зове учеником онај, који се учи у другога и који ељедује другом. Такав ученик Христов био је и Стеван, раван Петру, Јовану и осталима, који су ишли за Исусом. И ми можемо тако исто ићи за Исусом и учити се у њега, као и они, који су слушали његову проновед и гледали његова чуда. Ако ми у истини љубимо Христа и трудимо се у колико је могуће, приближити се к њему, — то смо ми ученици његови. У том емислу сваки без разлике година и узраста може бити ученик Христов, јербо к њему могу прићи сви иа и деца : „н у с т и т е д ј е ц у н е к а д о л а з е к м е н и , и н е б р ан и т е и м ; ј е р ј е т а к о в и х царство Божије," говори сам Спаситељ казујући тиме, да и дјеца могу бити ученици његови. (Марк. 10, 14.) Св. Стеван био је први од ученика Спаситељевих, који је мучен за име његово. Онн, који су мрзили Христа и распели га, пренели су своју мрзост п ненавист и на ученике његове, а пре сцију — на Стевана. Дјејанија апостолска говоре: „Стеч>ан пун вјере и силе чињаше знаке и чуда велика међ} г људма." (Дјејан, 6, 8.) Кад је говорио, говорио је тако мудро, да му нико није мог'о нротпвсловити. То је без сумње раздражнло гордост јудеја, који су хтели да свет њих сматра за добре и мудре и изазвало њихов гњев и освету против свију оних, који су у истинп били добри и мудри. С тога су се после тога непријатељи Стеванови скупили, да реше, шта Ке радити с њиме онако исто, као што су се мало пре световали протпв Христа. У том савету закључено је да се Стеван убије. Но да се коме одузме живот, по тадашњим законима, требало је на то имати решење синедриона. Синедрион састајао се из 70 лица, не узимајући у рачун првосвештеника, који је томе сабору преседавао. И на тај суд доведоше Стевана злотвори његови, на!,ошс лажне сведоке који сведочише, да су чули, како је он хулио на Мојсеја и на Бога. За хулу на Бога одређивана је жестока казан — убпјање камењем. Ево шта говори о томе закон Јудејски: „Коби ружио име Господње, да се погуби, сав народ да га засие камењем." (Левит 24, 16.] Стеван чувши како лажно сведоче иротив њега, знао је, да га смрт очекује, ма да није ни у колико крив био за оно, за што га оитужују. Стајао је неустрашимо и шга више није се ни бранио као што би сваки други на његовом месту то чинио. Стеван је све трпио, не рече ни једне речи у своју обрану и етајаше мирно и епокојно

тако, да су седећп у еинедриону, погледавшп на њега, „видели лице његово, као лице анђела" (Дјејан. 6, 15). Он у томе времену мишљаше на свога господа Исуса, који је тако1,е слушао иодобне клевете и лажне оптужбе, п нп речи на њих није одговорио. Са гнусобом впдићемо даље, да оваква узвишена н светитељска трпљивост Стеванова не само да није обезоружала његове непријатеље, него је још већма распламтила њихову јарост п срџбу. Но и појамно је за што су се они с већом жестином устремили на Стевана: ћутање окривљеног одузимало им је могућност, да у његовим речма нронађу што било, окривљујућег, те да на тај начин чим бпло ноткрене свој ранији закључак и даду му закониту Форму, да би Стевана могли убити. И кад је Стеван устао н проговорио, онн су га с пажњом слушали. Но кад је Стеван довршио свој говор, заиламтише гњ ев о м у срцима својим и шкргутаху зубнма на њ." (Дјејан. ап. 7, 54.) Нису могли од гњева да сачекају да Стеван доврши евој говор; хтели су га одмах нретрнати камењем. И кад Стева.н ! поднже очи к небу, рече: „ево видим н ебеса отворена и сина човечијег где стоји сдесне стране Богу." „Онп не могући даље слушати, повикаше пз глаеа, затискиваше уши своје, наваљиваше сви једнодушно на њега. И изведавшн га из града стадоше га засипати камењем, и сводоци хаљине евоје метнуше код ногу младића по имену Савла." (Дјел. ап. 7, 57—60.) Грозна је то била, казна! Окривљенога обично су изводили ван града, што су држали да не приличи у граду убијати. Тако знамо да је Навутеј бпо убијен ваи града; Исуе Хрпстос био је распет иа Голготн — такође вап града. Кад су осуђеног довели на место казни, скидали су с њега хаљине и везивали му руке. Затим су сведоци евоје хаљине свукли, н предали их на чување. Код јудеја било је правило, да су сведоци имали главно учешће при извршењу казни. У тонлим нределима обично људи пре сваком поелу скидају са себе горњу хаљину. Отуда је да су сведоци, који су на св. Стевана лажно сведочили свукли са себе хаљине и иредали их Савлу. Сведоци су први дужни билп бацити камен на осуђеног, а за њнма је народ отночпњао бацати камење док осуђени није пао мртав. Ма да је ово била страшна казна и осуда, Стеван је мирно стајао и триио. И ни једном речи не показа свој гњев на непријатеље п убице. Напротив, помоливши се Господу, он клече на колена и повика из гласа: Г о с п о д е ! н е п р и м и и м о в о з а г р е х. И о в о р ек а в ш и у м р е." (Дјејан 7, 60). Кад је праведнн Стеван молио се за своје убице Богу, зар и ми