Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 121

те за то су их немилице казнили и мучили. Ето — љубезни моји — које и какве су препреке став.ка не хришћанској вјери олмах од почетка њезиног; али буди елава н благодарност Христу Богу нашем, све се то развијало као дим и разметнуло као паучина, и вјера је наша одржала опет побједу и то такву, што није још ни 150 година од њеног појава прошло било, па је она већ раширена била по цијелом готово свијету; свуда по Азији, по Европи и по Африци ; од Гибралтара до Еуфрата и од Дунава до Нила, могао је човјек видити подигнут крст часни и чути умилне пјесме, моленија и величанија к распетому Вогу; то је прво знамење тријумФалне побједе Хришћанства. Баците сад поглед на други још славннји и велељепнији триумФ. — То је сад доба гоњења, доба мученика, доба крви, која је потоцнма текла за вјеру Христову и крст часни. Свуда се сад постављају судовн, свуда се тгриљепљују нрокламације, свуда се спремају згаришта, оштре се ножеви и сабл,е, забијају се коци, и гле ђе почиње ужасан бој и гоњење, које нигда дотле ни од онда до данас није упамтило човјечанство. За три читава вијека свуда се Хрипгћани гоне и туку неправедно и немилице. — Нити њежност узраста, нити елабост спола, нити уливање ноштовања сједине н старости могу да стишају бјесноћу џелата. — Сад видиш старца згурена под тегобом старости да га вуку као мрцину у позориште на увеселење бездушних незнабожаца, који су били звјерски навикли да задовољавају своје крвничке очп и нечовјечно срце, гледајући грчевита трзања ког несретника баченог крволочним ноктима и зубима бијесног звијера тигра; сад пак храброг војника, који у свом поштењу одлнковавши се мало прнје у рату противу државних непријатеља, па мјесто награде да пада сиромах као невина жртва хришћанских непријатеља, једино за то, што је псповпједао вјеру Христову! Овдје видиш смјерну дјевојку како је предају ножу дивљег војника; тамо њежно дијете да га свакојаким мукама муче за то, што хоће да је Хрншћанин; узалуд кукавно пружа своје невине ручице молећи немилосрднога крвника, најпослије умире усред осмјехивањ;1 невиности. Тако су били свуда Хришћани бијени бичевпма, пржени усијаним гвожђем, паљени на згариштима, набијани на кочеве, мрцваренп на точковима, бацани у море и пред дивље

звјериње, и крв њихова прољевала се је потоцима. Тако чицећи противници наши мислилн су да ће се вјера хришћанска угушити у. крви светих мученика; па како су се злотвори јадно преварили; напротив је она крв послужила као свето сјеме даљем рагаирењу Хришћанства; јер кроз еве те дпвље ратове и бјесноће својих гонител.а, хришћанска је вјера изишла побједоносна. Узалудсу незнабожачки цареви и народн усталн очајнички против ље. — Древо крста мало за тим па се морало подигнути на царским палатама, морало је китити њихове порфире и дијадиме и блистати се на њиховом оружју; „Вјера је наша ова побједа, која поб и ј е д и с в и ј е т". Но и другу не мање величанствену и славну побједу одржала је света вјера Отаца наших. Канда ције доста бнло с толиким препонама, са оноликом проливеном крвљу, с толиким нападајима, огопарањима и љутим гоњењима против Христове вјере од стране спољашњих њених непријатеља Жидова и незнабожаца; сад на један пут појавише се и други унутарњи непријатељи још љући и опаснији него ли први. Ти су непријатељи били многе и разне јереси, које су више пута покушавале злобно да преиначе свете догме хришћанске вјере, увађајући у њих жпдовске и незнабожачке душепагубне појмове. Бјеснили су дакле кад кад и јеретици, кад год би се т. ј. дочепали власти и силе, па су гледали не би ли могли из темеља разорити непорочну вјеру нашу; но и они су рђаво прошли као и њиховн прешественици Христови непријатељи Жидови и незнабошци. Свети и богоносни Оци наши узевши „штит вјере и кацигу спасенија и мач духовни" упуштају се храбро и непоколебимо у борби против тијех јереси и с Божијом помоћу сретно „погасе све распаљене етријеле нечастивога" (Бо Ефес. 6, 16—17.) и тако преко такових и толпких црквених светих наших Отаца, и учите.^а побједило је православије и посрамише се јеретици и све њихове присталице ; јер „Вј е р а ј е наша ова побједа, која побиједи свијет". Али немојте мислити — љубезни моји да је стала довлен побједоносна застава свете наше вјере ; на срећу Хришћанство је тријумФнрало и на другом мјесту; побједу вјере наше опажамо у друштвеном и у опће ћудоредном