Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 19 и 20

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 30,3

слободно рекну: „Тако је мој бабо радио ?" — Јеси ли наумио своје дијете дати у школу нази да му и дом буде школа, а ти учитељ, колико се више може. Родитељи на вама лезви велика одговорност ! Пригледајте своју дјецу да и она вас нригледају кад вам мило и нузкно буде. Србине и Српкињо, мила ђецо „ионосне Босне" налазите сласти и уживање у својој малој Србадији, иа ће мање бити „срамоте с в о ј и м родитељима" а внше оних чистих срдаца, која ће се сваког часа молити. Богу овако :

„Бонсе, с неба на висини, „Ти помози, ти учини, „Да останем чедо твоје, „Вазда добро и послушно, „Да не радим, што је ружно, „Да би са мном сретни били, „Родитељи моји мили". С. Л. П. свештеник.

Потреба праве и истините вјере свакоме човјеку.

Многи од поштованих читатеља, чим прочита само натпис овога чланка, рећи ће: „о овоме је сувишно писати". Није тако поштовани брате и читатељу ! Окрени с' десна на лијево па ћеш на свакој страни наћи људи надри образованих, који се крсте именом тобожном интелигенцијом. — То ти је човјек надурен просвјетом, који с' неком иронијом гледа на све оно, што се чува и нроповједа у цркви, и ако се који кад-и-кад покаже као Хришћанин и иоштовалац цркве, — то он не чини из свог дубоког убјеђења, већ да се покаже, као такав пред оном свјетином, која га окружава. Чешће ћеш пак од таковог надри-ФилозоФа чути „вјера је евоје преживила", и: „нашем просвијећеном времену нетребају никакове религиозне поуке, које се косе са научннм напретком његовим". Па шта је узрок, да ти људи овако мисле п говоре? Ја мислим ништа друго, иећ што не познају истину праве Христове вјере, не познају закона, које Свемогући постави, да се по њима управља ове што се види и невиди. Па кад тај филозоф неће да прими науке од св. цркве, нека га поучи Њутн писац „принџипнја", највећег дјела духа човјечијег (Бројем), за кога Хердер каже: „Катихизие учи дјецу Бога познатп а Њутн мудраце", па кад га могу послушати мудраци, треба да га послушају и надримудрацн. — Чујте, шта је рекао један велики државник, деветнаестог вијека: „Знајте, да по правилу није мудро повјерпти се човјеку, који вам каже, да нит' вјеруј у Бога, нит' у живот вјечни."

Па и збнља, таки човјек, који нема вјерс у Бога, нит' у живот вјечни, таки је човјек кадар учинити и најгнусније дјело, дјело које би можда окаљало част и име једној кући, једном народу, па можда и таково, које би било на срамоту цијелог човјечанства. Зар ипје, дакле, таковом човјеку нужна вјера? — Јесте богме, пријеко нужНа, не само ради спасења његове душе, већ и других људи, јер једна шугава овца ошуга сво стадо! Имамо другу врсту људи, који хуле вјеру на. други начин. То су људи прости и нензображени, ови спадају у просту масу народа. Од оваког ћеш чути, да хули свеце, светињу, па и на самог Творца свога Бога. 1Пта овдје да речемо, какви је овоме узрок ? Овђе мислим да није никакав други, већ или је дотични, од некога надри-мудраца, добио о свему, што је свето и истинито криве и лажне појмове илп, да је он те све погрде просто чуо, па му се то и допало, те се одмах и прилјепиле за његову — прнје грјешним мислима и дјелима окаљану — душу. Јели овоме човјеку нужна вјера ? Заиста, јесте, јер он, као човјек, који је члан п црквеног п државног друштва, треба да проводи такав живот овдје на земљи, како ће не само тјелесним, већ и душевним потребама својим задовољити, како ће спокојство душе обезбиједити. Нема ли он душевног спокојства он је кадар учинити све оно, што се клони и на штету цркве и на штету државе. А то спокојство другчије неможе добити, ако у себи нема праве и истините вјере!