Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 24

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 377

опћине, он ћс радо помоћн и дар приложити, колико је кадар, а- на корист Српства! Увидивши то омладина, ни она не зкали свога труда, јер давно се рекло : „Оно раде дјеца, што виде од оца!" — Оци им даше нримјер и коло им поведоше, а они се сада сами крећу, те су и ове годинс свом снагом прсгли, да чим бол.с и достојније прославе св. (Јаву. Па и диван су комад одабрали „Дејан жупан требињски" Дао Бог, те устрајали и успјели у свом дјелу, па били своме роду на видјелу! . . . А хоће, ако Бог јаки да, док је Пјешчића, који је дика и срце Требиња! Такав је свештеник Српству потребан, јер ваљан свештеник чудсса ствара ! Овдје ћу више престати, нећу да гахвалим и о њему даље говорим; јер га његова дјела

хвале и славе. Само дао Бог, те се и остало свештенство ових крајева на дичног Саву угледало ! Дао Бог, те и они били „вође" и „неимари" у својим парохијама; и онн умјели бити и „начин" и „зачина" свога мјеста, па да бол>е птице и у њиховом гају пропјевају! А то је лако, само треба вољу имати, а уз то „хтјетн и смјети", те Змаја с' ума не сметнути, да: „Род н народ, он нам лети „По срцу и по паметн!" . . Ово Вам, штовани госп. уредниче, шаљси, да би ми уступилн макар педаљ мјеста у Вашем цијењеном листу, ие би лп Бог дао, да би плодом уродило, те да још гдје никне који „Пјешчић" и „Черовић". На посљедку Вам на вољу стављам, али свакако примпте српскн поздрав, па до скорог посјета. С. Д. Леутар,

0 манастнру Возућој. (Свршетак.)

Иза калуђера незна се подуправно који је поп вршио свештеничке дужности у овом мјесту. Народно предање као најстаријега овде спомиње некаква попа Цвјетка, који је био у Љесковицама код Жепча, те и овамо поповао је. Пошље њега, или за његова времена, дошао је овде поп Петар од Врбање из Јајачког котара, с њим ]е дошао и брат му Миљ, са још му млого Фамилије. Кажу да су их Турци нешто окривили, те због тога да су побјегли. Поп Петар нпје имао дјеце, а од његова брата Миља, сада је цијело село Миљевићи, а н моја Фамилпја Стакићи, оданде је после куге прешла у друго село; сада око 40 кућа Миљеве Фамилије има. На једној литургији, која се налази у цркви у Гостовпћу, пма у дну лнста овако записано „сиа сватаја и божественаја књига литургиа попа Петра писа дјак Благоје Ћурић 1774 годнне". Дакле по томе може се рећи да је у тијем годинама био поп Петар. Он је бно поп у Сижју. Кртовој, у Грачаничком котару, које је одавде далеко 8 сати. (Овај дјак Благоје Ђурић, који је зар учио код попа Петра, био је поп у селу Паравцима, (опћ. Смрдињ) имао је сина пона СараФијана, и

унука попа Петра, звали су се по селу „Паравци". 1 ) Поп Петар је од прнлике у 1780 тијем годннама умро. На његовом гробу постављен је крст, али без натппса. После попа Петра, како кажу за двије три године није било сталног попа овдје, него су долазили са стране врло ријетко, па би посвршавали свештеничке послове, те опет одлазили у своја мјеста. Казују, да, кад је први поп, после попа Петра долазпо, те како је отишао кући чују људи да је умро; после тога није задуго било никаква попа, те дође неки поа из Мртвица, од Брчкога. Кад је дошао у једну кућу у у Миљевићима, — а била је тај дан киша, те како је био уморан и окисао, пошто је ту ручао заспи. Старјешина кућни није био код куће, него на њнви, те кад дође види ђе се покрио гуњем, упита: „Тко је то?" Рекну му : „ПТути ? поп". „А одкле је?" Упита он; кажу му : „Из Мртвице". „Какве Мртвице? Што је долазио, да одма умре, као и онп некидашњи. Како он један нсможеде доћи из „Живице" па да живи, већ све из Мртвпце, те тако сви и помријеше". *) Ако могнем прикупити податке — какве синђелије и друге писменс доказе, накањен оам да напгтттгем титогод онширније, о свештенству Маг/хајске околине.