Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 323

прађедовој са крсним љебом, свнјећом и вином, оа гуслама „од јавора сува што нам вјеру и народност чува к ', са свима народним п домаћим светињама, које су опјеване устима сиједих стараца, уз свету православну молитву „кроз коју са часним од три прста крстом" освешта се и свето Ћиридово слово. Мора се признатп да сопстиене ногрешке само нас побркују у раду, но нпак захваљујући попуштању опет може бити првљеиство Срба православне вјере у нашој домовини; само као што рекох захваљујући попуштању. Ђе не бива попушташа, разумије се: „биле се јетрве иреко свокрве," а на кога варнии,е падају, то се само по себи разумије. Дође ли до размирице у општини, стане рад и доста се лијепог времена проведе у попријеком гледашу; дође ли се до завађе и неумјесног приговарања међу браћом свештеницима, наступи равнодушност и рђан примјер у народу; до!је ли оно што је најгоре — неспоразум између општине и свштенства, насту ин : зло н црквн н школи, ц братској слози п љубавп на славу гладнијех вукова, који на то п чекају. Народ не ће да евештеник обија прагове уреда, а још мање хоће да што-год од туда прима, па макар и заслужио. Кад би многога о томе запитао, може бити, да ти не бп прнзнао; алп ја сам више него увјерен да така жеља у народу иостоји; а ја овђен отворено признајем да у већини има право, што то народ не ће. Ми се овђен разумијемо; шта овпјем рекох, јасно је, зато мпслим потанкостп су излишне. Сад само угађати народу! А зашто угађати? Је ли то потребно тражити од онога којн проиовједа сдово божије, којп

предњачи у чувању и одбрани народних сиетиња? У свакој прилици са народом, па се не треба трудити како ће се народу угодити! Јест, тако — а.ш!? Овђсн ћу рећн једну кратку. Може ли свештеник угодити свачијим мислима, назорима, жељама, осјећањима па и „ћенФима." Може лп одговорити свијем партајама, којима наш народ п општине киите? Смије .ли бити слијепо оруЈје једне или друге богате личности, једне н.ш друге партаје? Може ли сваком угодпти, кад Бог не угоди људима? — Или ће равнодушно, као што прије рекох, затворити се у евоју ћелију; па: са врх језика одрезати, те ништа не говорити; на очи метнути густу копреиу те ништа не виђети; срце псчупати, па ништа не осјећатн: управо ])ећп, бити без својпх мисли, осјећања, и назора, бнти само оруђе, сума сумарум: слушати, нпкад не заповиједатп! Не ће имати право ако ко овђен помислп, да ја тражим господарења. Од тога нас Воже ослободи, само поштовања од свпју лица и партаја, а наша п јест дужност свакога у истини савјетовати. Кад ко пред свештеника доЈје, нек зна да му има истину рећи, а ако га увриједи, то не учини он но истина, јер давно су рекли: „истина у очи пзговорена највпше увриједи." Све су очи православне п неправославне упрте на свештеника, на његов живот н рад. Да ли сада свак више помаже или одмаже, то свакн у својој душн нек се заиита. Сад, код толиког огромног рада, у још огромнијој средини, у којој се као свештеник находи и има находити, зар може свештеник, као човјек бити без погрјешке? „нико без гријеха — осим Бога." Додајмо, сад, да ми слабо коме праштамо; то нам није у крви: но још