Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 324

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

више одбијати од себе оног који је први, да га срушимо како би био задњи, да онога снпјетла карактера направимо својим смутљивим језиком чак и „шпијуном". Мора се иризнати, да је многи нраведннк страдао због онога : „Распни га! Распни !" На свештелнку се иајмања прља може виђети; а на другом сталежу, и ако имају можда п више тијех ир.ва, не даду се тако лахко увидити, као код свештеника. Свак мора бити прав и ноштен нред законом, али сваком свештеиику, макар нмао и потпуно ираво, није слободно доћи пред закон и правдатн се. Само овај елучај, колико износи на видик: колико сештеник мора пазнти на себе и свој живот и свој рад. Сваки час може бити да има и тужба. Тужитељима може бити необичио је што то одмах не буде преломљено и „браду доље!" — Да има погрјешка, то се може тврдити; али да има п таке врнједностп да на њих не треба озбнљне пажње ип обратитп, п ако се на темељу ње тражи и „брада п част," и то се мора ирпзнати. Свакоме по правдп!! Но да ли то нде напречац, или иошље дужег и краћег искушења, ми имамо и као народ н као евештенство иокоравати се старијој духовној власти. Код јасипх доказа нпко не остане ни некажњен, нп ненаграђен ; само што је у оба случаја тешко нзнијетп иста, па још теже објектнвно пх образложитп п потврдити. Има лијеп број посматрача нашег жнвота н рада, којн, по својој прилици, у свашто сумњају, који мало коме вјерују, па најпошл,ен н себи самима. Код оваких, често пресуђује и тренутно осјећање, а не убјеђење; те ми такове можемо слободно назвати: умним слијепцима. Таки људи, још ако су богати или покрај тога

и славољубиви, што обично и бива, траже клањања н ропске потчнњеностн, што опет срнски свештеник не ће и не може бита. „Одбијте се силни од силнијех, док у цркви закон свршимо, знати ће се на коме је царство!" Овако Србин свештеник говори н осјећа, али тиме не одбнја, но баш привлачи: то данас народ хоће, народ, а не можда оии „вишн" н „највиши." Зато бн умјесно било од стране свештенства но једнакостп дјелати, а од стране народа веома би корисно било тај поступак одобритн. Ова опомена нек пде ннијем „виншјем" п „највншијем" ; којима треба а и мора бити свечана и најкорпснија дужност: свештеника не убнјати, но га нридржавати п потпомагати. Овђен је добро рећи : „Свп за једнога, а један за све" — без онијех притворнпјех и задњијех лнчнијех цпјели. Свакн себпчњаковнћ бпло то у слави, части и материјалној добитн, може рећп : није тако то! То он оејећа п чини, може бити често пута п из страсти; јер ја мнслим да п господарење, елава н богатство прсфе у страст, као и ииће и тим нодобни иоступци. Мјесто покориости и потчињености, свештеиик нек народу дарнва искреност, поуку п предњачење, како бп се показао душа свога народа. Велнка је одговорност на нама и пред Богом п пред људима; то ми знамо, треба да знамо, а и морамо знатн. — Прискочити у одбрану дома п домаћих светиња, рода и његових светиња, цркве и њезиних права, школе српске п њезиног напретка, ми смо првп позвани. Попуштати ни коме ни у коме случају, ни у најчемернијим часовима. Ово треба радити, да не само народ види но и свак ко има и нема посла са нашим српскоправославним народом. Нека види да Ср-