Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 331

Не и то просто за то, што једнима није могуће, а другима — хајде рецимо имаду пречих послова. И то је оно, што лежи на души сваког нашег свештеника и што га цијелог свога живота на срцу највише боли. То је и изазвало сарајевску високопр. конзисторију да се заузме у својој епархији да подигне фонд свепггеничких удовица и сирочади. Племенита ствар. Сваки пријатељ нашега напретка само може пожељети да ге то оствари. Онај, који је осигурао своје потомство одужио се највећој својој дужности. Тај фонд држаће и свештенство у највећем свом поносу, те отуда ће имати и велике моралне вриједности. Он неће допустити да свештеничк е удовице буду принуђене прати хаљине војничке и жандарске. Сирочад њихова изучаваће се у школама, и неће господи носити пбрике и ћупице воде да заслуже онај комадић сува хљеба да се прехране. Истина је, даје тешко свештенству у данашњим траљавим његовим материјалним околностима. такав фонд подигнутп; али је ствар од пријеке потребе и велике важности, за то се не смије ни оклијевати. На установљењу Фонда свешт. удовица и сирочади ради само високопр. конзисторија сарајевска и то за своју Д -Босанску епархију, а у нашој домовини — у Босни и Херцеговини имаду јога двије епархије: херцеговачко-захумска и тузланска епархија. Ове двије посљедње епархије о Фонду до сад гауте, не чује се да у том погледу још и шта предузимају, као да њихово свештенство у томе није ни потребно. Дијепо би било да је тако, али, на жалост није. Сви срп. прав. свештеници у Босни и Херцеговини сублизу су у једним материјалним приликама. А колико се чује и чита, срп. прав свештеници амо у нас у Херцеговини као да теже живе и од онијех у Босни. За то не би смјеле оклијевати ни ове друге двије епархије. Треба да устану и свом снагом да прегну да се поболша материјално стање нашега свештенства, и да се осигура његово потомство, јер дотле оно неће моћи никад вријеђети онолико, колико треба да вриједи. * * * Него имамо ли ми само ту једну потребу подигнути фонд да се потпомогнемо у биједи и невол.и материјалној и да осигурамо наше потомство ? Имамо јога доста и то великих потреба. У баштини Вигањаго има вазда рада за багато-

вана, и онда, кад је он највреднији и најпажљивији. По баштини познаје и се багатованџија и обратно. И у добро уређеној багатини баштована ћете у свако доба виђети на сваком мјесту гдје нешто тријеби, чисти. Он вазда стрепи, боји се да му се не запушти баштина, да не зарасте дивљим травама и биљкама, да не угину питоме; — тријеби и с.уварак да од њега не болује благородно дрво. У Господњој баштини свегатенство је багатовацпја. Сам Господ поставио нас је у своју багатину и предао нам је да у њој радимо. За њу ћемо ми Господу и рачун предавати. Ми не знамо кад ће нас Господ наш за рачун упитати. Сваки час треба да смо спремни предати Му га. По заслузи господар награђује своје раденике, па и ми се надамо награди. Но какву ћемо ми награду добитн ? То рећи не можемо ни онда, кад би нам баштина била у свему потпуно урађена и уређена. Наша баштина, у којој радимо данас треба мно^о рада и раденика. Ако се запитамо како нам стоје цркве с поља и из нутра, како и ми сами раденици стојимо у цркви и народу, наћи ћемо да је слабо и једно и друго; — а наћи ћемо у баштини доста и извора заразе, коју нам треба одлучно тријебити и затирати, да се у вигае не коти и не шири. Пођите са кога хоћете краја Босне и Херцеговине па ћете наћи парохија да у њима нема ни једне цркве; наћи ћете цркава слабих, малих, мрачних и влажних, које су тешка времена, времена искушења укопале под земљу; наћи ћете их без звона и звоника; угледаћете у њима одежда старих и искајишаних, у којима попа служи и на Божић и на Ускрс. У кратко мало ће се или нимало видјети правилности или какве естетике у опште кад се погледа по њој и у њој. Па шта значи то и за што је тако? Рећи ће се народ јз осиромашио па не може да чини прилоге, као што је некад давао. Него није све у томе. Ја бих рекао да је томе узрок највиша народна равнодушност према црквама. Овај данашњи нараштај слабо се обраћа на цркве, па мање их и посјећава, него пријашњи. Данас, као да се ни свештеник не влада према народу, као што прије; он више није ни у оном положају као што бијаше. Прије се свештеник питаше и у цркви и у збору, а данас их има нометнијих од њега. Свештеник не може ни воме заповиђети, него њему свак заповиједа, па 2*