Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Стр 3.39

пр. богословија у Рељеву), обрати оеобита пажња на изучавање пољеке привреде али не само у себи већ и при нрактичним радњама, јер већина учитеља мора сиужити на селу, дакле тамо гдје је тако рећи овијани пољопривредник. Није ли у интересу самог учитеља, да не буде само учител> младежи већ и свега становништва, међ' којим живи? Живот учитеља на селу биће тијем пријатнији и значајнији, ако га потпуно схвате и удесс према околностима под којпма живе. Они ће у том случају заузети доминирајући положај над својијем суграђанима, јер учптељ, (Нас1

којн разумије радове пољопривредника и осјећа љубав према њима, биће скорим њихов пријатељ и савјетник. Па и сам учитељ биће много задовољнијп кад нотпуно схвати свој положај, који у животу заузима. Та позиато нам је да имаде много учитеља, који су својијем положајем само зато незадовољнн, што нпјесу кадри да се прилагоде својој околици. Напротнв пак они, који су свој положај схватили као што треба, налазиће среће, задовољства у школском врту, биће у стању да тијесно епоје школу, поље и родитељку кућу. 1ће се.)

Задужбина Херцога (Свр Ш. Херцегова задужбина данас врло је еиромашна. Не може битн, да мокни Херцег СтеФан, но обичају онога времена, ннје своју цркву обдарио нужним иметком за уздржавање, н. пр. у земљама п т. д. али горашка црква нема данас ни чега, што бн могла назвати својим иметком од старине. Некада је друкчнје бити морало, пошто се у народу прича, да је све земљигите у пољу дрннском, почевиш од рјечице Сопотнице па до пза села Машића п Громила нрипадало горашкој цркви, — а то је око 1 сат дуљине и 5—10 мпнута ширине плодног, равног поља, да га љепшег жељети не можеш. Даље се прича, да је тај посјед султан освојитељ цркви и надаље у власништву оставио и дотичним Ферманом утврдио; данас пак исто поље припада другијем власницнма — агама. Тако исто црква је снромашна и у погледу другијех предмета црковних, а нарочпто из старог доба њезиног. Ни да би само трага било којој древној икони, или сасуду, или другој којој ствари. Свега

теФапа код Горажда. так.) је тога нестало; само је до данашњега дана остало неупропашћено 5 комада старинских књига, но и те су већином од плијесни грдно оштећене. Тога је свега некада у изобиљу бити морало, али на жалост, превртљива бурна времена. п људсгса грабљивост, или немар и не свијест, упропастили су све благо, што га је херцегова црква имати морала. Као доказ томе, даје имућствено стање цркве некада много боље било, нека послужи сљедеће народно причање. Тако се приповиједа, а то је давно било, (прије 200 и више година) навалише једноч прибојски бегови (Прибој, варошица на Лиму) на цркву, и љуто је опљачкаше. До тога времена, налазила се, према причању, у гробници пред олтаром некакова светиња (свете моћи, или друга која ствар — не зна с-е поуздано) а у дебелом зпду код пијевнпце била утврђена јака гвоздена благајна, у којој се хранпла готовина и драгоцјености цркве. Ту светињу, сву благајннчку готовину, и све друго, гато бијагае љепше и значајније, све су то исти бегови однијели — за које пх је грдно светотатство