Dabro-bosanski Istočnik

Стр. .340

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

кашње ститла божпја казна. — Мучно је одредити у колико је та прича истинита, но толико се може вјеровати, да она није могла у уму народном понићи, нити се толико дуго с кољена на кољено преносити, да њеноме постанку не лежи основ у неком ванредном случају, који је само оштетио херцегову цркву. Јасно је пак то, да је црква некада имала своје лијепо имање, па да је то поробљено и разграбљено, —- а да се и не спомиње оно, што је временом истрошено, изгубљено, или иначе пропало. У првашњпјем внјековима, од постанка свога, Херцегова црква била је најзнаменитији храм божнјн у Подрињу и цијелој јужној Босни, била је управо духовно средиште тога краја, матица, око које се прикупљаху побожне вриједне душе, да дворбом и угодбом Богу, и радом у интересу христијанске нросвјете ма и у маленој мјери пружи који зрачак утјехе и окрјепе роду своме, кога бијаше притиснула густа, тешка, дуготрајна тама. Такав значај могла је горашка црква да постигне већ усљед начпнапостанкасвога, којега је новећала још н та кобна околност, да је она «ду г ° п дуго била екоро једини храм божији у Подрињу, пошто су остале цркве, или прије или кашње разорене. Народ је из далеких крајева и у огромном броју придолазио горашкој цркви, она је у свакоме погледу напредовала, пак је благодарећи таковом своме положају, и могла да постане духовном матером цијелога Подриња, расадником средњевјековне црквене просвјете. Отуда је и могло доћи, да се у првој половини XVI. вијека код цркве св. Георгија у Горажду подигне штампарија, — за којн потхват безусловно је нужно (особито онда) да су сабрани многн услови, а нарочито пак јече нагомилање умне и материјалне снаге. Жалосна је истина, да

је у народу потпуно нестало сваког спомена о постању те штампарије, управо као да је никада ни било није, — а још је мучнија околност, да је код исте цркве не стало сваког, па п најмањег трага њенога бића. Ни један једини производ њен, и нити један саставни дијел њезин не налази се у горашкој цркви, и да није срећом друга рука, на другом мјесту сачувала један примјера Цвјетног Триода, што га год. 1581. наштампаше јеромонах Теодор н ђакон Радоје, — не би се нп знало, да је храм св. Георгнја у XVI. вијеку служио као доказ, како је Србин у то тешко доба тако убрзо доказао своју способност и тежњу да се користи течевннама људског ума, и да радн на њиховом проширењу и утврђењу. Херцегова црква данас је мирска, свјетовна црква, и служи као парохнјална црква, парохији горашкој. Но у првашњим вијековима она је била манастир, што се може н доказати разнијем појавама калуђерског чина у служби њеној. Бећ је споменут јеромонах Теодор и ђакон Радоје, а у даљим редовима биће приведени јоште некоји докази у томе иогледу, а на овоме мјесту нека буде означени ово: У пространоме црквеноме дворпшту цијела сјеверна страна знатно је узвишена. Копајући гробове својим иокојнпцима, наилазили су Гораждани под земљом на големо урађено камење, од којега још један цијео низ и данас ировирује из земље. Према овоме даје се мнслити, да ће то бити трагови остатака некадањег манастирског дома. Додајмо к томе још, да се украј пута, пошавнш од цркве у Горажде, у даљини од 10—15 минута хода налази старинско мало гробље, које народ назива „калуђерско гроље" •—■ онда не може бити сумње о том, да је Херцегова задужбина била неко вријеме манастир.