Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 374

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

о ономе о чему говори, јер ће му говор бити глуп, штетан и безсавјесан. Па је одпоможено. Још ј( Ј Дну на посљедњЈ примамљиву ријеч својој поуци, која ријешава данашње живо покренуто питање од свештенства о својој заслузи и породичном ужитву. како јој се свнди, — маогомилостиво и премудро, да би во вјеки вјеков могли ожиднвати! Та човјече није нама стало само до тога да не гладујемо, ни просјаци не гледају ? 0 ви сте почели од алФе па бага свршујете са омегом. Е мој драги господине како несхваћате питање у духу данашњег времена мучне борбе за опстанак. Данас живи пословица Ћ Све би дао за свог рода славу ала крајцар ни за живу главу". На то се једни жале, други плачу и сви помоћи траже своме тешком и невол.ном породичном животу, али од кога? — И ви то хоћете да ријешите од народа , а да од кога другог него од народа. А како то иде данас? Свештенство је напуштено само себи што се тиче опскрбе, па ако му ко шта пружи — то принуђава свештеника да колебајућу се са невољама породичним, оставл,а народну просвјету у запећак а приваћа плуг или вагу! А да шта ће, жена, дјеца, породица вежу за се. Држави пак стало је до тога да култивира (унапређује) народ и нравствено и умно, а свако образовање без религиозног васпитања, гола је машта, права несрећа

за човјека и државу. Вјера је основ сваком добру па и самом напретку и благостању државном; где вјера опада ту будућности нема. Свештеници су преставници између неба и земл»е, и између народа и државе, тиме је већ држава позвана, да се брине о њиховом образовању ; да посредује на уређењу униженсг материјалног стања њиховог, како би могли пристојно и угледно живити у своме звању ; јер ^ароиовједник љубави к' ближњему не треба да је ири.моран, да сооје ријечи оировргава, истеравањем. берива и , рече једном згодом цар Јосиф II. Таки унпжен положај нашег свештенства у друштвеном животу, може подизати до свјетлијег стања поглавице нагае овопредјелене цркве уз помоћ државе, те тиме већједном увеличати свјетлост православне цркве и у овим крајевима, — да свештеници не буду све и сва вигае него свештеници, — па да се већим правом од свештеника. узмогне захтјевати, да буде прави пастир, учител. и отац, себи повјереног стада 1 ). Зеница, 24. јуна 1890. Милорад Јелић, свештеник. Ову критику — ако је тако можемо назвати доносимо у овом листу без икакве измјене у знацима препињањ, у стилу и др. на сопствену пишчеву одговорност, као што и сам он и писмено и усмено изјави уредништву, с молбом, да му се ова критика на сваки начин уврсти у лист. Уред.

Катихетичка бес Љубезна браћо! Молите се Ђогу без ирестанка. (I. Сол. 5. 18). Данас хоћу да вам кажем што о „молитви," јер знам да многи између вас више пута молећи се, помишља у себи: „Н1то ми Бог не испуни сваку молитву, кад Га молим ? ! Па онда даље вели : „ваљда сам му нешто згријешио ?! Није то за то, што си згриЈешио, јер Он и грјешникове молитве прима, само, ако су оне по његовој вољи и ако ће то бити за те добро. Ако желите, да вам Господ Бог да оно, за што Га молите, онда Му се молите онако, као што каже св. апостол Јаков : „ Ако вам коме што

!да о „молитви." (премудрости) недостаје, нека ижте у Вога, који даје свакоме без разлике и не кори никога, али нека иште с вјером не двоумеЛи." (1. 5 — 7.) Да, збиља Бог усваја добре молитве, то најбоље показује примјер родитеља пресвете Богородице. Они су били врло стари, а нијесу имали дјеце, те су многи познаници њихови говорили, да их неће ни имати. Но родитељи пресвете Богоматере непрестане су се молили Богу, да им да од срца порода. И заиста се смилова милостиви Бог на молитве њихове, те у старости родише шћерку — пресвету Дијеву Марију. Видите ли дакле — љубезна браћо, — шта чини молитва, али и то молитва од свега срца,