Dabro-bosanski Istočnik

Ср^ј^ и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 375

из дна душе и тврдом вјером у Бога. За то не треба да се молммо Богу из обичаја, као гато многи сад у ово вријеме чине, кад дођу цркви, него му се молимо, као што се то пристоји и да ће Бог збиља помоћи ! Моиптвом, која је од свега срца, из дна душе и с вјером у Бога, може човјек добити све, што му је год Бог обећао. Јер је Исус Христос рекао : Г И све, што узџштпете у молитви вјерујуЛи, доби%ете и (Мат. : 21., 22 , 7., Марк.: 11,, 24. Лук.: 11., 9. Јак ; 5., 16. Јов. 3, 22.) Па ето и сви светитељи, што год их имаде, молитвом су добили, што су од Бова искали. А нема ни једног човјека на овоме свијету, који добива своје потребе с које друге стране, него од Бога. Знајте, да је Господу Богу, кад се ми добро по Његовој вољи владамо — исто онако мило као и оцу, кад види, да му син испуњава заповијести ; па му онда учипи за што га год замоли. — Ето, кад нас тако воли Бог, онда ће нам се смиловати на молитве наше. Молитвом је један пророк раставио море у двије половине и учинио те је потекла вода из камена (Исх. 14. 15., 21. 17., 4. 6.) ; св. пророк Илија је зауставио хотшу и замолио Бога, те је она опет ударила (111. Цар. 18., 41. ; Јак. 5.,

17.); Јелисије зауставио ]е воду у ријеци IV). Цар. 2., 14.); један опет побожан човјек (Исус Навин) је зауставио сунце, а други га повратио са запада на исток (т. ј. : пр. Исајије); (Ио. Н. 10., 13—15. Исаије : 28., 8) и т. д. Ако си болестан, моли се Богу, да ти даде здравље; ако си богат, моли Му се, да то добро — имање — одржи на корист теби, па да узмогнеш и друге помоћи;'ако имаш непријатеља, моли Га, да их Он умудри, те да с тобом живе у љубмви; ако си праведан осуђен, моли Му се, да те избави. — Свагда, на сваком мјесту и за свако добро и потребу молите се Богу, који не гледа, да ли си ти у цркви или иред црквом у к^ћм, или у шуми, на суву или на води, или се молиш ноћу или дању. — Он само хоће, да је чисто срце у онога, који Га зашто моли. Будете ли се само тако Богу молили и поступали, онда ћете у сваком добру напредовати и ништа се нећете бојати ; а ако у добру будете напредовали, онда ће вам на страшном суду Господ наш Исус Христос рећи : „Ходите благословени Оца Мога, прнмити царство,' које вим је ирииремл^сно од тшстања свијета. и (Мат. 25., 34.) Амин. Никола М Шкорић,

свештеник.

(

Допуна члапку: „Нешто о крспим саавама и имендану.

У горенаведеном чланку штампаном у IV. и V. свесци о. год. „Источника" врло лијепо оцртано је значај и вриједност слављења „Крсног имена." Нема мислим, ни једног Србина правјославне вјере, који би заговарао слављење „Крсног имена," јер је то управо најстарија светиња — аманет, кога чувају Срби од памтивијека и што нас је највише уздржало у нашој прадедовској вјери. — Слављење „Крсног имена," то је врлина, којом треба да се сваки Србин поноси и да га чувају наши потомци, док тече српског кољена. Али свака врлина — жали Боже — има и својих мана. — И слављење „Крсног имена" жали Боже, што морам рећи, има својих мана, које сам управо намјеран у овом малом чланчићу јавности изнијети, а то с тога, да би се што скорије из нашег народа искорјениле.

Писац чланка : „Нешто о крсним славама ит. д." није истакао, како треба славити „Крсно име." Можда није имао прилике виђети — какових грдних погрјешака и мана догађа се код слављења „Крсног имена." Можда је само пратио, како наша браћа по варошима врло лијепо Богу приступачно — онако, како управо треба —• Крсно име славе ? Е, ако је то, онда је друго на ствари. — А запитајмо се, како наши православни Срби — тежаци „Крсно име" славе? Сасвим друкчије брате Србине, нег' што ти мислиш. Славе га Богу неугодно, људима не пристојно, себи на срамоту и велику штету. Истина, да наши тежаци Срби имају ту врлИну, да би волили главом платити, него „Крсно име" не славити; али та њихова врлина има, као сам рекао грдних погрјешака и неопростиви мана, за које ћеш се увјерити, кад ти оцртам,