Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 376

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

како наши тежаци „Крсно име" славе, из којих ћеш редака видјети, да ли имам ираво. Прије неколико дана пред „Крсно име" иду наши тезкаци у даља мјеста, потјеравши макар и једног вока, овцу или козу — по несретну шпиритушу (ракију, а вина врло мало), које и најсиромашнији, најмање око 6—8 сића купи (сић има 10 литара). У очи„ Крсног имена" долазе, скупљају му се званице (л,уди, који узајмно, један код другога о „Крсном имену" нију), које „Кршњак" одмах прво, него је запалио крсну-свијећу — него ли се праведном Богу помолио, почне несретном шпиритушом залијевати и тако траје, док као мртва на земљу нестровали и тако лежи на као човјек — него као марвинче, јер се није ни Богу молио, ни са себе одјеће скинуо. —• Је ли то дакле почетак слављења „Крсног имена ?" Је ли то хришћански ? Не, није. Сјутра дан, чим пе забјелило и освануло му „Крсно име", устају званице а „Кршњак" их опет залијева љутим отровом — гадном шпиритушом, а не пада му на ум да приреди кољиво, крсну свијећу и друго, те да са својим званицама у цркву оде и истином се Богу помоли и светој се литурђији поклони и т. д. — Па то јогп није ништа, кад чујеш, шта се још чини. — Слављење „Крсног имена" не траје, као што Бог љуби а људи бегонишу, један дан, него 4—б а и осам дана, гдје се увијек надмећу, који ће већу чашу попити и који ће их више исиити, а кад се изо-

пијају, ту се онда свако зло догађа: псују се, бију се и најпослије бештимају Бога, свеце, људе и све друго. У кратко рећи, свнке и најгадније несподобштине догађају се при славама „Крсног имена," а то је криво, што наши тежаци незнају, како треба „Крсно име" славити, јер њему су увртили у главу „Крсно име" мора се славити, па мора, а нико, или мало ко разјаснује, како га треба сл&вити. — По моме мњењу, ја би сваком забранио, да не слави „Крсно име," више од једног дана, а сиромашни, да не зову никакових званица, него само крсну свијећу, кољиво да има, те да са својом породицом руча, оно што му је Бог даа, а богатији нека подијеле еиротињи, него нгго кроз осам дана несретне шпиритуше нопију. Тако славити, било би и корисније и Бог би се побожније хвалио и елавио, а никако друкчије. Ето, што ми је намјера била, да покрај врлина слављења „Крсног имена" истакнем и мане, да наши тежаци мало разборитије „Крсно име" славе, макар они, који су обдарени, да овакове ретке прочитати могу, а они, који не, онима ће трудни и на то позвани свештеник и вриједни учитељ, овакове ствари, прочитати и растумачити. Што се тиче слављења „Имен-дана" нијесам ни зато, но нијесам ни противан, за оне, који то могу, т. ј. да и „Крсно име" и „Имендан" славе. 1890. О. М. Бабић.

Три У евемиру цијеломе На-лазе се три ружице, Које сваком хрипгћанину Загр'јевају право срце. Оне мирис свуда шиљу Сваком мјесту, сваком крају, А најирије поникле су У првашњем људском рају, Ту су никле, ту су расле, К'о три драге посестриме. Те ружице „врлине" су, Тако им је дато име.

ружице. Једна с' другом од посташа Породицу хдну чине; У највећем злу и гшеву Не боје се помрчине. * Прва ружа — дкфу истим Јесте „вјера" —православна Са шоме ће са истока Сијнут зора обасјана . . . * Друга ружа „љубав" света Међу нама нек се гаји,