Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 377

Са љубављу још прије ће Српско сунце да засјаји. «• Трећа ружа, то је „нада," Која сваког тјеши, снажи; ГГа с' надам се и Срб може Бар до некле да ублажи. Христос — сиас наш њих пресади Сваком правом Хришћанину, ГГо сред срца . . . да с' тим каже Виштвег Творца ведичнну. Те свак, који желн пмат'

Подобије Вишњег Оца, Нека све три руже чува Нек их пгтује од свег срца; Јер те руже само тада ГГружаће нам добро свако, Кад заједно све трирасту; Иначе је наопако. Сложпо браћо свп настој'мо, Те врлине очувајмо; Па тек тада да сазнамо Вишњег Оца . . . прослављајмо! . . . У ФОЧИ, 1890. М. С. Поповић, богословац.

Двије бесједе Стеве Давидовића ироте. I. На свету Петку.

Благочестивп Хрпшћани! Св. Петка друкчије грчки Параскева названа, рођена је у сриској земљи, и прва је која се од српског народа за светитељку иризната, показавши својим послЈвдоватељима и прави начин пустињскога живота и испашћања. Живила је још пред Неманићко доба, и по дугом испашћању и молитвама, које је у пустињп проводила, поврати се у своје отачаство Србију, и ту постећи и Богу се непрестано молећи, своју св. душу Богу преда. Тијело њезино дуго је почивало у гробу, док се није послије сазнало да је она света и још цјелокупна. Дошавши гробу јој многи народ са свијећама и литијом, ископају њезино нетљено тијело и поставе у цркви на опште почитање. Св. мошти матере Петке би.ле су премјештане у Трново у Бугарску, а одатле турски цар Селим био је однио у свој град Једрене; а оданде пренијето Грцима у Дариград, и најпослије св. њезине мошти буду поклоњене од Грка молдавском књазу, који то св. тијело положи у цркви св. три Јерарха у граду Јашу, ђе и данас почива и особито у нашему српскоме народу, као Српкиња светитељка славн се. Св. мати Параскева прва је како реко од нашега народа као Српкиња светитсљка постала; прва је показала начин усамљеног испашћања и молитве, те тим самим

својим примјером и нас је научила, да тијелу своме не угађамо, да тјелесне страсти обуздавамо и јаку им узду да ставимо; а највише да се Богу молимо. Ако благословени Хришћани изближе испитамо дјела наша, ако ијоле мислити станемо, видићемо, да смо већом части у многоме искваренн и не само, да се данас светити не можемо, него шта више, творимо дјела врагу својствена. Укратко ћу вам рећи о пјанству, нечистоћи и неумјерености. Пијаним бити, па незнати разумно мислити и радити, не моћи у тијелу своме равнотежу одржати и његов правац дати му, не моћи на посљетку и незнати своје дужности вршпти, значи образ и подобије Божије омаловажавати. Осим рђави посљедица, које са свакога гледишта пијанице постићи морају, вама ће и то мислим познато бити, да такви људи у мету најпрво своје имање; па онда и свој живот украте и то неки на 5, неки на 10 а неки и на 15 година. Дакле чине самоубиство —• гријех, који се никада опростити не може, — који вјечну казну Божију на себе навлачи. Истина, добро је по неки пут и попити по мало некога пића ради тога, да се човјек нешто више провесели. Пићем се се убрза крвоток, зато старији могли би то негда и употрјебитии, али младеж и дјеца ни пошто. Ко оће своју дјсцу слабу, жуту, блиједу и маб