Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 404

В .-Х. источник

Св. 11

п одузима човјеку слободу и јесте насиље. С тога је за нас неопходно потребно да имадемо истинити и правп појам о слободи, тј., потребно је да знамо: шта је елобода и у чему се она састоји ? Нј , да би имали прави појам о слободи, нужно је пре свега обратити пажњу на грјешну страну и растројство човјечије природе, због које смо свагда наклоњени ка грјеху и пороцима разним. Та наклоност у нама бива све већа и већа, и може — ако јој се на пут одмах не стане — створити од нас робове својих етрасти и порока. Тајну ове жалосне појаве објашњава нам и Слово Божије (Св. П.), говорећи о покварености природе човјечије, која }е (поквареност) унешена у природу човјечију падом прародитеља наших, а од њих је пренешена посље на све потомство — нз цио род људски. Ова поквареност тако је велика, дубока и свеопшта, да се по рјечима слова Божијег сви л.уди зачињу, рађају и живе у грјеху и безакоњу : „СгЕ КО К'К кезлконн^к. нлчат г к еслж н ко 1'р'кск^'к роди Л1А Л1ЛТИ Л10А". (ошпирније о томе види мој чланак: „о паду првих људи", „Б. X. Источник", св. VII. од ове године). Према томе, у нама расту и живе као нека два противна бнћа као два човјека; и то, један са знацима подобија Божијег: са љубављу и тежњом ка истини и добру ; а други са наклоностима ка грјеху и свима могућим пороцима. Овај последњи својом силом надјачава оног првог. Ови грјеси и наклоности шире се и бивају све силнији, тако, да их ми без помоћи Божије не би били у стању уништити. Међу тим, они, који траже слободу, неће ни да чују за то расгројство и поквареност човјечије природе; па траже слободу „неограничену" ; и сматрају за законито и прлведно све оно, што је у природи грјешног човјека: све инстикте, нагоне и жеље, ма куда се и како оне појавиле. Па за то, при таком погрјешном схваћању слободе, сваки — по њиховом мишл.у — може радити и захтијевати све оно, на што га навуку његове грјешне наклоности и страсти, разумјевајући да се у томе права слобода човјечија и састоји Ну, овако разумјевање и појимање о слободи, очигледно је, дд је погрјешно. Тада се човјек не би могао разликовати од животиња — створова бесловесних У свјету створила би се страшна дисхармонија; људи би постали звјерови, див .1 .аци, — па, можда и гори;

јер и дивљаку кад се каже: ово и оно закон забрањује, он одмах престаје то радити. По таком схваћању, слободе, морали би казати : да сластољубац, који очигледно губи и упропашћава своје здравствено стање; лопов, који очигледно хара, убија л,уде, прави насиља, јавно отимг-, -- не грјеши и не чини никакво зло, јер и он ради по својој слободи — ради оно, што му се хоће и допада. Из напријед казаног, лако је увнђети. како би неиравилно, површно и штетно било такво схваћање слободе човјечије: да смије радити све оно, на шта човјека гоне његове страсти и што му се прохте. При такој слабости природе човјечије која је заражена грјехом, тежити такој слободи, или управ рећи такој самовољи и самоуправл.ању — управљању но својим грјешним побудама, значи ништа мање, него лишити себе праве слободе, која је дата човјеку Богом, а створити од себе роба, који ће морати служитп страстима и пороцима своје грјешне природе: „Еслмгк тко (> аи гр'к\"к, цлкт^. естк гр-к\-л ; ' вели Св. писмо. Таква „слобода" не би .Јогла човјека карактерисати као више наравствсно бнће, нити би била каква морална сила, која би човјеку давала критеријј м да отклони и не чини оно што је зло — и, да би могао разликовати добро од злога, — већ на против, таква неограничена слобода била би баш контрола, да се оствари све оно, што се слабој и грјешној природи човјечијој прохте. А таква слобода није човјеку дата, нити за ту циљ. Права слобода дата је од Бога човјеку да помоћу ње може одржати свој човјечански аукторитет и узвисити се над свима грјешним побудама и наклоностима своје грјешне природе. Поступати свагда сагласно са законом Божијим као што и всли свети апоотол Петар: „ Постуиајте не као да би слободу упошрјебили ради ирикривања зла у но као слуге Ђожије и . Дакле, по рјечима светог Апостола Петра, истинито и потпуно је слободан човјек слуга Божији ; па за то се битност човјечије слободе и састоји у непрекидном испуњавању свете воље Божије; у раду и поступцима који се хармонирају са законом и вољом Божијом. При оваком појимању слободе човјечије, како објашњава у својој посланици свети апостол Петар, очпгледно је, да пада оно погрјешно