Delo

Д Е Л 0 62 — Јесте, Томо, јесте ! све је тако. Тако је као што ти рече ! Или неко погоди нешто боље од њега и већина вели, да ја тако. •— Е, мој Јоване, мој соколе, златан си се родио! Чујеш, брате и учени и неучени људн кажу, од пилета соколова само ће опет соко битп! А ја те гледам и слушам кад ти што к.ажеш... Истина ти једну, алп вредну,. . па ми је жао, што ја у овој мојој главурди немам то, што у тебе пма Да си мерио на сто кантара, легппе не би измерио! Аферим ти! Јован само, злдовољан и по мало се као стиди. оборио главу и ћути, а сви остали одобравају и верују, да то и није ништа дошло с Јованове стране, него од самога Томе. Тако је бнло једнако и пепроменљиво и не би се може бити ни променило, да се не догоди ово. Једнога јутра седим ја, као обично у каФани на своме месту и чекам каФу. Томе нема, али то и није било тако необично. Он је по некад и радио, као што би и рекао, за своју кућу. КаФеџија ме сам послужи и кад спусти шољу преда ме, рече пола шаљиво, а пола озбиљно: — Онога ноћас премлатнше! — Кога? — Тому. — Где га премлатили? — У селу једном, ту близу. Отпшао је јуче да ((агнт11раи а јутрос га рано донели на колмма. Душа му се једва држи, кажу. — А ко га премлати ? КаФеџија избуљи на ме очи. — Па сељаци! Парод!... Море, том се муком леб не једе. Казива’ ја њему то, али он неће. II он оде од мене као љутит, али не баш много од срца. Ето ти, велим ја, и њему пучс колан ? Само сам се чудио, како да со он ту не нађе и како да подмоте леђа, кад се мначе увек вешто налазио. Одем још тога дана њему. Збнља, види се, да је добро повукао, али још много јаче него то н неки душеван умор.