Delo

ЈКДАП БОРАЦ

. 63 Нп јвдне речм грдне, ни једна нсовка не изиђе из његовнх уста н све што је казао, има глас болан и жалостан. Чини се да је више уннштен, него истучен — Е мој брате, мене убнше! рече чим ме виде. Ја једва нађох речи да га као мало утешим, алн нн Тома нн онај човек. — Седи ! рече мн тихо; добро је шго си сам, да ти све кажем. Ти си млад човск, па се нешто научи и од другога. Седнем иоред њега и видпм му и у гласу и у покрету п на лицу нешто пзгубљено. — Синоћ сам, рече мнрно, све изгубио. Ама све ! То је као кад се нешто сарани, па се човек скаменн и више ништа нема. — Глас му поче да дрхће. — И то све би кришом п подло, брате ! Да је био непријате.Б и душман него брат, с ким сам јео и пио сто пута ! Ја их частим, ја им говорпм, а они мене мотком! А зашто ? «Ти си богат, Томо !м Нисам, браћо. «Тп узимаш и наше, Томо!м Никад, браћо. И онда за сваки клин кукуруза, за сваки сноп жита, све се сручи на мене и иа моја леђа. Ја лежим, а онн сви изреда и како ме који дохвати. А ја то нпсам осетио ! На ! — и он удари левом руком преко мишпце дссне •— не осећам и да мн је секу, ади овде, (ту се ухваги за грудн) ту боли, ту пуца нешто, па ми не да мира и кад засинм и кад прогледам. Он ућута и укочи поглед више себе. Рекох му како сад треба да се чува и да пази док оздрави. — Хе, рече он тужно, срамота ме давп. Није од света, није од гласа, но од мене. Ал’ сам био луд ! Ал1 сам био луд! — Од један пут се окрете мени мнран и тужан. — Вере, рече тихо, немам више. А ко то нема, он је мртав н кад је жив. Хтео сам да окренем говор на лов, шалу и весеље... Аја ! Нпшта га нпје кренуло из оног мира. У свему се впдн јако разочарање и одсуство сваке снаге. У то дођоше други и разуме се још се с врата иоче ју черања историја, само Тома, док сам ја био, не рече нп речп о томе. Мени со чпнпло, да нпје ни чуо, кад се о томе говорпло. У брзо је оздравео п почео да долази као н пре, али знатно мирнији и у свему повучен. Опет смо говорили о ио-