Delo

И 3 Б О Р Беше игранка великошколске омладине на Булевару. На уласку дугачке а ниске дворнице у тој гостионици , (било је то пре десетак година)', међу ђацима који дочекиваху госте, иадао је у очи неки осредњи, црномањасти младиђ, жива израза, елегаптаи, слободан, — видело се на први поглед, београдско дете, од бол>е куће ! На пољу је било хладно и сухо. Гости иочеше врвети за рана. Била је ту смеса велика, као на свима београдским забавама. За једним столом , двојица ђака примаху и бележаху прилоге. Елегантни одборник обраћао је пажњу на даме. бирајући леппге . да нх испод руке уводи, зовући их често по имену , сипљући комплименте. А многе и од њих често су њега звале по имену ; сваког часа могло се чути: „Гле ! госп. Жика“. После једне повеће гомиле за неколико тренутака не уђе нико, иа, снебивајући се, ступи висок, мршав, млад човек. риђокос и танких бркова, необично великих избул>ених очију. Он даде свој прилог и проптапта евоје име, али га ђак за столом не разумеде, те дигне главу да припита. Онда Жика викну: — „Емил Поповић, чиновник ! . . . Сервус Емиле !“ Емил сав поцрвени и рече : „Гле Жика!” па се рукова с њим и бојажљиво зађе кроз тишму, гладећи избријани иодбрадак... Оиет навали свет... У потоњу уђоше три женске, средовечна жена са две девојке, сувише црвене од хладноће. Жена је била у српској ношњи са тепелуком на глави, у хаљини од тепгке плаве свиле. Девојке такође беху у плаво, а не личаху једна на другу; очевидно не