Delo

ИЗ „НОВИЈЕХ ДУБРОВАЧКИЈЕХ ЕЛЕГИЈГ I Т Е Б II Силажасмо у долину, сјећаш ли се? Још једном погледасмо с прашног пута, тамо доли гдје умираше дан. Стари град, једина, права наша љубав, пристан немирннјех нашијех душа, стајаше сивкаст, уморан, трошан у посљедњијем трацима сунца. Профили звоника и бедема, по којима су немилостиве руке почеле разарати символично јединство и древни чар, слијеваху се као мистична епода наше славе са мирним оризонтом. Море, тамно модро, поштрапано ситним прамичцнма злата, грљаше и Град и Локрум и далека острва. Лахор невидљиви са пучнне надимаше се умирући у бјелнни око црнијех хриди, како вијенац бнјелијех цвјетова разасутцјех ио баштинама са прамаљетнијех грана. У тај час, збуњена и ноносна, малим, смјелим гласом Тн ускликну: „како се ћутим сретна да сам Дубровкнња!” Нашп другови не ирпмјетпше свету дрскост оннјех ријечн. Ја те у чуду погледах. Твоје очи, од шаре тамно-жутнјех вихојла, биваху дубоке п црне са одсјевнма злата, а прелпјепо ти блпједо лице, што ме сјећа бнсера затворена у ормарима етаре властеле, постаде озбиљпо п мирно. II, погледавшн мн. надода: „Не бих ннкад оставпти хтјела мој Дубровннк!" Учинп ми се да си глас заборављене, ирезрене, мале отаџџине наше. Како Ти, о сутону оне зпмње недјеље, нпједан син овпјех хрндн одавна не проговори. Замукнуо је понос. овнјех светпјех стнјена. Хрле на промјену, на заборав. Мрзе затворене