Delo

8 Д Е Л 0 бедеме, материне мрште и шаре и трагове слободе, јер је и снмвол њен досадан и у ирпјекору иесносљпв. Пуштају да се овај древнп град иромпјени и постане „како други“ и старачки ћуте, впше потресени звекетом оружја на скрајнијем оцеанима, него ли нромишљепијем обесвећељем храма, гдје се велике успомене п мучни порођаји слободе један за другијем редају безбројнпји од пржине коју на лопудској обали милују наше топле воде. Али вјековн љубавн, којом би љубљена ова земља, једнако рађају љубав. У Тебп „срећној да си Дубровкиња“ видјех као просвјед заборављенога Града, а на твојим дјевнчанским уснама чух поклич новим нараштајима да учине стражу око светога Града, да подпгну савијени нам понос, да поврате љубав на овој класичној земљи која није хтјела умријети, која се не предаде ни глади, ни потресу, нп силницима, докје не заведоше у часу слабостп и умора и која хоће да живи за неку далеку основу што Светац сам на мирима Града зна и чува и можда валовима прича. Лијепа си, чаробна си била у онај час! Па да нијесам сутон, а Ти рођај сунца, могла си ми у очима читати да Ти сву моју душу предавам, док се слазећн у долину чемнреза, по сивим стијенама на стражи, наше руке не сретоше као за завјеру страшну и свету... II 51Ж ћАСНУМАЕ КЕВ1ЈМ Донијеше је у .јутро рано, у црном лијесу, факини, у злату. Нело главе стајаше грб: па црљеном пољу орао црн. Лапад бјеше разбуђен. Воћке у цвијету стајаху по баштннама у пепељастом зеленилу маслина. Март прохођаше по врсима чемпреса, хладан и ведар, обијестан, без тајна. Бусови ружа цвјетаху свуд наоколо. По ваздуху леиршаху лпстови, румеии, преурањени. Оне лијеие, дубоке очи спаваху у лијесу. Вијеху се нагледале тмастијех, нроналпјех дана. Бона, разбијена посмијеха,