Delo

9 ИЗ „НОВИ.ЈЕХ ДУБРОВАЧКИЈЕХ ЕЛЕГИЈА" танка, црна, имала је море љубави у очнма, а нмаше да носи усудну историју великога племена о сутону. II клону неразумијевана, прогоњена, самлевена под неумољивом песницом кољена коме беше предата. Остави своје дворе у сјену Госпе н властеоске одаје на грушкијем водама, не довршивши никада свој сан, не утаживши жеђу слободе н љубави, никада. Прође загонетна онако. II сад приставља тужну, женску своју причу чемпресима Михајла који носе све јаче и теже бреме болова виђенијех и невидљивијех. Спустише црни лијес, али прије скидоше грб: на црљеном пољу орао црн. Март ћарлијаше по бусовима ружа, у високијем гранама чемпреса. Дуги сјени падоше један по један на трагични гроб. Прамаљетна бура дрмаше гранама и расипаше по подножју Петке бијеле цвпјетове воћака. Спавај мирније, мученице! Не чујеш? Њежније гигантични чемпреси шуште! Невидљива сила мира слапом пучнне загорјелијех стољетни.јех грана ојачала је крај Праведника. Отншао је једног мајског дана прије Тебе. Посљедњијем останцнма Вашим, погнута, измучена властело, предходно је, да сузе великијех, бесцијелнијех ствари испрати и прикаже Судпји и Оцу. Петак Велпки, Бониново л.