Delo

ГОСПОДИН ПРОФЕСОР „Слуга покоран, с1ап881те с1отте!“ „0, здраво, здраво, ат1се! Како је? Е, дакако добро! Честитам! Доктор философије! II место сте већ добили! Лепо, врло лено! Како ме то све весели! Само напред, увек напред, па не заборавите вашег старог пријатеља! Та, знате, ја сам школски друг вашега оца. Е, драги, кад је то било! Још на старом бечком университету, — лепа су то била времена! Бечлике су биле тако веселе, а и босански је дуван био јефтпн! Аргоро! Чујем,. да сте издали красну књигу као докторску дисертацију. Сваје критика хвали. Замислите само, шта то значи код нас: похвала свих странака! Живио! Тако ваља! Дакле — хрватски књпжевник! Ко би то мислио о маломе Ивици?! Али инак, ја сам увек говорио, да ћете постати једном чувен човек, јер сте увек ћуталп и гутали очеве књиге. Само не сустајте у раду! Да, домовини треба радника — младих и одушевљених за своје идеале, а ми ћемо стари и онако скоро у запећак! Нарадилисмо се доста! Пошаљите ми, молим вас, књигу, да је прочитам. Купио бнх је сам, али немам времена за то. Тај несретни уред! Онда бих имао радо и неколико речи од вас напнсаннх, да нокажем знанцнма и нријатељима!“ Све је то сасуо мали, дебели и врло елегантно одевени господин управо на душак. Живахно се гибао у шнроким боковима, клањајући се на све стране шетачнма, којн су га смерно поздрављали. „0, молим, с1ап88нпе сћтте! Колнка част по мене! Бићете служенп — још данас — наравно...“