Delo

ГОСПОДИН ПРОфЕСОР 15 светињом, где није, наравно, могло бити ни свађе ни разлике У ћуди. Кад би му се другови стали ругатн ради тих његових чеднпх а њима чудних — уираво смешних и детињастих идеала, он би се само задовољно насмешио, па им израчунао тачно годину, када ће то све он имати. Е, а оно, чему су они тежили, о чему су сањали у својој занешености, чиме су се загревала њихова срца, то је било њему глупо. Нанросто, глупо и фантастично — недостижно. На њега је на име још увек упливисала она једнострана стега из очинскога дома, где му је отац био једини учитељ. Њиме је владала још увек она строга гимназиска дисцпплина и оно механичко учење својих предмета, којих нема мало, а које убија помало полетне духове да издигне средње и малене, показујући им равне путове без препрека, како ће доћи до хлеба и до сталне, угледне службе. Он је учио и радио онако, како је било прописано, не лупајући главу којекаквим мислима, нпти је питао икога, за што је то баш тако и никако друкчпје. Тај је појам подржавао у њему поглавито његов отац, који се најзад спасао у служби професора малене учитељске школе из бродолома свих својих младићских жеља и илузија, којима се био подао пре свога учитељевања на селу. Велика штедња омогућила му сопствену кућицу, па старац није имао веће жеље, него да једном и његов јединац доврши у њој своје дане као професор н наследник свога оца. А дечко је, за чудо, био нримио и усвојио ту очеву жељ\\ равнао се према њој и мислио много година, да ће битп увек задовољан и срећан. Био је управо срећан уза своју младу женицу, коју је готово могао још да васпнтава према својим чедипм идеалнма, што су бнли н њезнна једина жеља. Та женица била је тако напвна, тако непскусна и чпста као апђео, а он је ужнвао, кад га је она звала својим „златним учитељем“. Његово се срце топило у весељу, кад помнслп, како лп ће једном васпптаватн своју децу, кад му је уплив био већ код жене толпкп. Прођоше дани н месецп, прошло пет до шест годнна, па прошла и та сплна срећа. Свака је годнна, свакп месец, сваки готово дан односпо по нешто. Оно што је било још остало,