Delo

10 Д Е Л 0 беји него парије просветне ви које у животу доцније чека најбедније стање, оно добро познато н тако звано „бедно учитељско стање“. Замислите се мало и размислите па ћете наћи велике сличности, тако франпантне сличности, да није, мислим, нужно ни да је износим ту сад пред вас. — Мн смо сад оно што су некад били плебеји, а наши професори то су наше данашње патриције! Ми имамо само дужности они само права; ми имамо недељно по тридесет и шест часова а они само петнајест шеснаест; они пуше сербез и у канцеларији и на сокаку, а ми кришом, иза нужника, где је по хигијени најнездравије; ми се мучимо, и учимо, и стрепимо од пропитивања и вучемо јединице и двојке а они само причају, задају, пропитију и бележе; — и опет за све то они вуку масне плате, а ми једва добијамо нека бедна благодејања!!!... Овоме, браћо, мислнм не треба коментара... — Не треба! — II онда кажите сами браћо и другови н будући грађанп и учитељи, по души кажите: је ли то право? — Није! грмнуше сви као из једнога грла. — И смемо ли ми то трпети? пита говорник. — Не смемо!... Нећемо! грми разред. — Хоћемо ли се борити? пита говорник. — До последњег човека! грмнуше сви плебеји хоћу рећи препарандн. — Онда да се угледамо на велике наше претке римскога народа, — на плебејце... Као год они што су буном дошли до својих права, тако треба и ми дарадимо! Њиховим стопама да пођемо!... Да се нобунимо, да се нселимо из овог града, да поставимо наше захтеве, и да захтевамо да се они испуне! А дотле да смо сви на окупу, и да не слазимо амо у град... Пристајете ли? — Море ал’ ако не попусте? чуше се гласови неколицине из гомиле. — Попустиће! Како да не попусте!... вели говорник. А после, и народна пословица вели: „Паметнији попушта“. — Попустиће, попустиће! чу се са свнју страна. — У осталом, узе реч Мита ћата („Ћата“ је назван за то што је оставивши гимназију био две године ћата у селу Вртопу) зна Милић шта ради! Стари је то мајстор; у том му је и век прошао!... Бунио се он толико пута! Бунио се у земљо-