Delo

X V 0 Н II К А 125 су грађанских и кривпчних парпица за ђендаре, најмове, за изгубљену част, за § 506. кр. зак. п т. д. Народ трчи у судове п адвокатима, губи своје златно вријеме и трошн повац, да исправда ђендар, најам и друго. Мпоги, свјеснији, суци успију добрим савјетом да вјенчају парове, који закрвављени долазе пред њих. У свим случајевима пе могу успјети, јер је јак отпор, а још јача жеља за освјетом. Колико је тај обичај проширен н какве су му пошљедице, види се најбоље по именима, како га крсте паше власти. Наша, православна, духовна власт називље женидбу и удадбуу сјеверној Далмацији отровом, заразом, саблазни, гнусним живљењем, поквареношћу и неморалом. Духовна власт једнна је, која настоји, да искоријени то зло. Искоријенити га не може, јер су му жиле сувише дубоке. Политичка власт не ради у томе ништа, јер да за то није надлежна. Судбена власт помаже политичкој, јер да у тој женидби и удадбн нема кривичног дјела. Судбена, кривична, власт тумачи закон по самим словима и ријечима, а не по духу. Женидба п удадба мера се означити као пступ суложништва. Да постоји овај иступ, нотребито је, да суложништво изазивље саблазан. Пошто су таква суложништва, женидба и удадба, општа; пошто код пашег тежака то није никаква ријеткост, него правило са врло рпјетким изузецима; пошто се скоро сви женеиудају, а тек касније се законито вјенчају — наша женидба и удадба не изазивље саблазан. Према томе, нема иступа суложништва. II ради тога, судбене власти мисле, да не морају кажњавати женидбе и удадбе. Такво нетачно тумачење закона нема нпкакве основе у духу кривичног законика. Кривнчном је законику смјер. да уништи свако зло, кажњавајући кривце. Да женидба н удадба није никакво добро, види се врло добро барем по пошљедицама. Она, истина, код простог свијета не изазивље саблазан, јер јој се давно навикнуо. Као што се у лупешком друштву лупежи не гнушају свог пајвјештијег и најсмнопијег друга, тако нн женидба н удадба пе изазивљу саблазан код нашег народа, јер му је она прирођена. Али, да је она неко добро или да барем није велико зло, могу говорити они, који мисле ногом а не главом. Само таквим људима или онима, којн се боје истине, или којп уживају, да се наш парод и на даље