Delo

X 1' О н II к л 127 -брог романа израдн добра драма скоро су првокласне. Ова драма то нарочито, као и Маљ, и Деведесет Tpeha, и друге, ноказује п доказује. Драма, пре свега, нема тих срестава ua расиоложељу да изрази нредмет којим се бави, које има роман. Драмски се писац, као романсијер, не може да удуби у психу средине, личностн или ствари које посматра, јер нема начина да томе да пзражаја. У драми има само личности које говоре, и из чијих се говора прави драма. Сва су њихова срества: директна н индиректна карактеристика, монолог и дијалог, говор за себе, причање предисторије, описи пред чиновима, или у самим чнновима давање речи писцу да, само једном или највише са две речи, објасни душевно расположење лпчностн коју је пустио да говори. Од тих срестава многа је модерна реалпстичка техника одбацпла као неприродна и нелогична (монолог, говор за себе), а другима, позајмљеним махом из романа, пиђ је нарочито потребно нагласити, што се тиче срестава за изражавање, дала више места, нроширила их и усавршила (директна и индиректна карактеристика, причање предисторије, описи пред н у чиновима; Бјернсон, нпр., одређује боју одела а Стриндберг казује глумцу или глумпци шта и како треба да схватн ii одигра то и то место). Али, и кад се узму у обзир сва та срества, и она стара чисто драмска и ова нова позајмљена из романа, ипак све то није ни трећи део оних које има на расноложењу романсијер. Није трећи део по броју, а није, што је нарочито важно, ни по каквоћи. Она срества која су романснјеру од другостепене важности, драматичару су и првостенена. и једина. Између романа и драме, дакле, у том погледу, постоје карактеристичне и значајне разлнке. И, сад, кад имате за задатак да из романа створите драму, ви сте сталн пред озбиљним тешкоћама и ни мало простим проблемима. Едмонду Гироу је ствар нзгледала проста. Једно то, а друго, драматисања се лате махом мали и лаки драматичарн који сами ништа пе би умели да створе, да није кварења туђих добрнх ствари. То потврђује и Золин Маљ, и Игове Деведесет ТрећаиЗвонар Богородичне Цркве у Паризу, и драматпсани Жил Вернови романи, и Векфилдски Свештенпк. То нотврђује, најзад, н Ана Карењина. Мали писци, с једпе, н та оскудна и тешко савладљива срества, с друге стране, сарађују стално на пропасти добрих романа на позорници.