Delo

128 Д Е Л 0 Сам романсијер је најинтимнији са својим делом, он по« знаје детаљно своје јунаке и догађаје које они стварају или у које их уводи, зна најбоље шта је хтео, и отуда он је скоро једпни, ако је уопште потребно драматисати роман, који би могао с успехом да га доведе на бину. Тај успех, наравно, из разлога које смо раније навели, не може бити исте вредности и исте јачине какве је онај из романа. Тако је урадио Алфонс Доде. Он је хтео да драматише своје романе Набоб и Сафо. У садржину романа није допустио да му барата ма ко, већ је сам тим делом рада управљао при драматисању, а за чисто спољашње ствари, за бинско појављивање својих романа, за справљање ситуација, и тако даље, позвао је у сарадњу по ког доброг и вештог драмског мајстора. Успех, ипак, кад се упореди с успехом и вредношћу самих романа, био је мали, врло мали. То нарочито важи за Набоб. И, најзад, цео тај посао внше је но несимпатичан. Јер, вашарски је, трговачки је и, кад посао, што је најчешћи случај, не испадне за руком, и неинтелигентан. „По роману Л. Толстоја, написао Едмонд Гиро.“ То ми тако јако личи на оно наше наших неинтелигентнијих писаца: „посрбио“, „за младеж удесио“, „за српску позорницу удесио“, рецимо Г. А. Хаџић, „по немачком“, и тако даље. Ово наше је доста бенасто, оријенталско, и шарлатанско; оно: „по роману Л. Толстоја, написао Едмонд Гиро“, ако није из снекулативних намера, дрско је и позерско. И код нас је то почело да се увлачи, и једнога дана може нам осванути на позоришној листи: „По Шекспиру, написао А. Хаџић“, „по Гетеу, израдио Милан Савић“. Позоришта не треба да дају маха и полета таквим радовима, ни у име писаца чији се романи драматишући упропашћују, ни у име једне врсте публике на чији суд позориште треба и мора да обраћа пажњу. Да пређем на саму драму. У драми се, пре свега, на веру морају да приме многе ствари. Једна од тих је и љубав Ана-Вроњски, на којој цела драма базира. Док је у роману ту љубав између Ане, жене Алексија Карењина и мајке малога Сергија, и Вроњског, вереника Китиног, танано перо Толстојево утрошило пуно страна док је показало како се развила та љубав, дотле у драмн то се мора да прими на веру. А на веру не можемо да примимо љубав Ане, жене и мајке, и Вроњског вереника! Колико