Delo

136 Д Е Л 0 много пре изложен опасности, да далеко лакше постане злочинац но онај који је без тих знакова. Те многобројне аналогије, неправилна телесна и недовољна духовна развијеност могу нам послужити као знак осуства социјалне способности за отпор, сигнал који нас опомиње да сувише велике захтеве не стављамо на људе, како АшаФенбург назива, социјално неспособне. То и ништа више. Не постоји дакле нарочита предиспозиција за чињење кривичних дела. Још је неоснованије тврђење: да deliquente nato представља атавистичку појаву, повраћај у преисториску Формацију људског рода. Видели смо да је врло мала врецност појединих Формационих аномалпја, јер су оне једним делом чисто патолошке, већ им социјалне прпроде, изузетно само представљају задрмано развиће и када се више могу сматрати као монстрозитет него као обична аномалија. Између садањег човека и његових давнашњих предака прекинута је свака веза; између њих се налази толико минулих генерација, да од каквог следовања не може бити ни помена. Још се мање сме говорити о психичком атавизму. Ломброзо слика злочинца као суровог, бестијалног, несажаљивог, лукавог, еујетног и т. д. Међутим испитивања „природних народа“ говоре нам таман супротно карактерним знацима Ломброзова злочинца. Не стоји тврђење, које понавља г. Др. Митровић да „злочинства, која злочинац учини, бијаху некад дозвољена“, јер нам исиитивања веле: да су друштвене потребе код свих племена одређивале шта ће бити дозвољено, а шта забрањено. То је толико, према разним социјалним односима, било различно, да се не може рећи, да је код нецивилнзовапих људи у оптпте, ово било допуштено, оно забрањено, а још мање тврдитк: да су радње. које се данас обележавају као злочипн, биле негда допуштене. Интересантно је споменути у прилог тежње Ломброзове да атавнзмом објасни социјалне појаве и то што он сасвим озбиљно не само двобој већ и антисемитизам сматра као атавистички повратак садањих генерација у доба средњег века! Највећу буру иротив Ламброза подигло је његово учење о каузалној вези злочина с једпе и епилепсије и морална лудила с друге стране. Г. Др. Митровић топло се заузима за ово учење и наводи у нотврду и неколико примсра. Међутим и ово је потање, заиста тешко, решено на штету Ломброзове теорије. Епилепсија и злочин по својој суштини немају ничег заједнпчког. Епилепсија је продукат патоло шког стања, док то злочинац никако ннје. Злочинац показује епилентичке наступе само онда, кад већ од те болести пати. И епилентичар и злочииац могу показивати исте морфолошке, психичке и