Delo

424 Д Е Л 0 — Оида кочије, али брже. Где је гост? — Отишао је у своју собу. Љовин затече Васењку баш у тревутку кад је овај, извадивши своје ствари из куфера и разместивши нове романце, удешавао камашне за јахање. Да ли је било у лицу Љовиновом нешто особито, или је сам Васењка осетио да је се petit brin de cour, који je он започео, био неуместан у овој породици, тек њега унеколико (колико је то могућно за светског човека) збуни улазак Љовинов. — Зар ви у камашнама јашете? — Да, то је много чистије, — рече Васењка, мећући дебелу ногу на столицу, закопчавајући доњу копчицу и веселодобродушно осмејкујући се. Он је био несумњиво добар дечко, и Љовину беше жао п зазорно, као домаћину, кад примети плашњу у погледу Васењкином. На столу лежаше одломак од штапа, који су јутрос заједно сломили на гимнастици, кад су пробали да подигну одвугле п набрекле барне. Љовин узе у руке овај одломак и поче ломити и чимкати расцепљени крај, не знајући како да почне. — Хтео сам... — па ућута; али одједном, сетивши се Китннке и свега што је било, одлучно гледајући му у очи, рече: — Ја сам наредио да прежу за вас коње. — То јест како? — поче зачуђено Васењка. — Куд’ да се иде? — На жељезничку станицу, — мрачно рече Љовин, штрбк&јући врх од штапа. — Путујете ли ви, или се нешто десило? — Десило се, очекујем госте, — рече Љовин, све брже и брже одламајући снажним прстима крајеве расцељеног штапа. — Нити чекам госте, нити се што десило, него вас молим да идете. Ви можете објаснити како хоћете моју неучтивост. Васењка се исправи. — Ја молим вас да ми објасните... — достојанствено рече он, појмивши најзад. — Ја не могу да вам објасним, — тихо и лагано, старајући се да сакрије дрхтање својих јагодица, проговори Љовин. — И боље вам је да не питате.