Delo

II 3 Д А Ј И Ц А 21 пушке, Шта је — ту је! Један пут се мре! Али ја сумњам да они имају то срце. Боје се од Турака. Ено револвери им у чантрама затворени, пушке укочене, ножеви у канијама. Не, нису дошли да ме убију! Друго је нешто. Шта им је, Бог he их знати. Нисам требао терати децу са прозора... Види само неће ни један да пије. Што сам се па ја ућутао? А гле, тате ми се смрзо тамо као да спава. — И он се таман реши да поведе било какав разговор, кад га Јован претече: — Знаш ли шта је, Шишко? — поче лагано и достојанствено. Ти знаш добро зашто смо дошли ! Твоје грешке нису више тајне ни за кога, а ти се никако не поправљаш. Шишко затрепта, преко очију му се навуче маглица, мишићи се затегоше а кроз тело прође ледена језа од које задрхта. У глави му сену: „Убиће ме!“ Ипак се прибра п поћута док му отац претрну сав и закашља се, али пљувачка застаде у грлу. Разрогаченим очима и дршћући целим телом, гледаше блесасто и очајно говорника који мирно настављаше даље u — Мислили смо и мислили шта да радимо, како да те казнимо, како да те научимо памети, да се оканеш једаред од свега. Чекали смо, нећеш ли се сам тргнути, али ти ни гајле, издајеш нас непрестано. Издао си нас код Никитског Манастира, издао јавно на сабору сеоске војводе Цветка и Вујка, говорио си у сред Скопља да твог бесног белца не храниш ни зашто друго већ да долетиш са њим у Скопље, кад српска чета дође у твоје село. Па шта мислиш сада? Докле тако? Знаш ли шта си заслужио?.. Док ]е Јован говорио, Шишко га је мерио од главе до пете. Према њему изгледао је четник као врабац и би му одвратан, гадан и смешан. А кад још рече: „Па шта мислиш сада?“, њему дође да га зграби рукама, да га сабије у патос и изгази говорећи му: „На, ето ти, куче једно, то мислим!" Али се опет уздржа, насмеја се подругљиво, духну на нос, обрпса са чела зној и настави да слуша даље. — Ми нисмо могли да будемо нељуди, ма да си ти одавно заслужио куршум у чело, па смо чекали и поручивали ти: „Окај се, Шишко, шпијунлука. Мани се, Никола, Турака!“ Али нема ко да чује! Сада смо ево дошли да испунимо своју дужност. — Ти добро знаш, кад би нас питао ко шта је Шишко заслужио, сви би одговорили: смрт, и то најстрашнију смрт! Али знајући те, ипак, као човека који може добар бити, који