Delo

22 Д Е Л 0 није сасвим продана душа, решили смо да платиш сада казну од пет лира сеоској каси. То ти је уједно и последња опомена. Сада знаш, зашто смо дошли. Ово беше изговор да га само наведу не би ли се одобровољио и ослободио. Знали су да пара нема при себи, те је требало да старац иде и донесе, а дотле би са Шишком свршили. Шишку лакну, јер поверова да је ово истина, па дуну још једном на нос, зави бркове, зажмири очима и пркосно и одсечно избаци говорнику у очи : — Не кабулим ову казну, не нризнајем ништа и не дајем ништа. Ето то је од мене одговор. Четнике подиђоше мрави, и осетише као да у соби замириса крв. Војвода скочи на ноге, пружи руку Шишку, рукова се са њим и рече четницима хладно: „Онда, хајдемо“. Аца погледа пажљиво на њега чекајући неће ли рећи „готово!“, па кад не чу ништа већ виде где излазе у ходник, крену и он готово напоредо са Шишком мислећи да се војвода предомислио. Јован, коме лозинка беше дата, у том моменту остаде збуњен сам са Шишком. Брзо да би колико толико поправио ствар дохвати лампу са зида и пружи је Шишку да присветли пут кроз ходник. Шишко прихвати лампу весео што му се ова беда скида с врата, и не слутећи ништа, пружи ногу преко прага, дижући руку са лампом високо. У истом тренутку војвода, и онај четврти четник преклаше у ходнику старца, и он се сруши кркљајући. Шишко, чије очи беху засењене светлошћу, не могаше видети то, али чу где му отац паде. Он претрну, поведе се и тресну ламиу о под. Револвер сину Аци под грлом и два пуцња одјекнуше тупо у соби. Аца се простре крај прага не јаукнувши. Један му куршум беше прошао кроз грло а други кроз срце. Трећи метак намењен војводи не испали, јер на Шишкова леђа скочи Јован и једном руком хитро дохвати револвер тако да ороз, који се био већ одапео, паде на палац његов и препречи пуцање. „Брзо, брзо, удрите!“ — викну Јован копрцајући се на Шншковим леђима и ударајући га коленима под мишице, не би ли га оборио. Гас, просут на под, букну и засмрде. Шишко са својим теретом трже се са прага, затварајући врата али га ипак вој-