Đul-Marikina Prikažnja

20

— Ете, питује бата тражпш лп нпшто од њег’ ? Кажи на бату што несам ништа тражпла, рекну, па узе та обрну главу: чак ми срам дојде од дете п од чпраче, како да п онп знају што сам уработпла. А затварајећи сокакња врата, мислела сам ; „а, кучка! да би кучка! —заш’ да га нагазим?... ПГће ми рекне за овој к’да се удадем за њега?... Ако ми ништо рекне, ја ћу па да л’жем... морам да л’жем. Ете оћу сп га сл’жем ђојем чудејећп се: „Кој ? Ја сам те тебе нагазила?! Неје, мој Димитраћ; јоок! Како па да те нагазим ? к Рекне ли мп мене па: „Јесп, нагазнла сп ме." Ја ћу њему: „Не знам. Максуз знам што несам тој напрајпла, а онакој, кој знаје, белкп..." 42 Такој. Ми напред имашемо срам, а сТ. Дор је девојка под нишан не се кута но се води сас младожењу, иду од малу до малу, од сокак до сокак, како божјаци. Идејећи такој самач’чкп, гледајећи се, зборејећп све што искају изгостирају се; а кад се венчају несу тазе но бајат: виду се један другому како ћуфлија 43 сирење. Довде, слушајући Ђул-Марикину при-

42 Може бити, 43 Буђаво.