Đul-Marikina Prikažnja

21

кажњу, само се по каткад осмехнусмо, а овде се гласно насмејасмо. А Ђул-Марика: Заш’ се смејете? Не ли је такој ? Пншпн имашемо срам, а с’г... Чуваја Бог!... У пролет Ћоша, свекар ми идеше у лојзе сваки ч’с, па пролазејећи кроз поље набере јагличје, кукурек, мачицу, љубнчпцу, напрајп сп кпту па сп гу мен’ донесе. Тргне ме уз себе на мнндерлак, п збори : Ела, моЈа снаЈо, да те закитим! Он узне та ме кити, а мене ме мило, е Бошке ! Мпслела сам ; „к’да ћу сам тп у кућу ? К’да?... а У Јутру се рано дпгнем та пометем и судови измијем, па сам весела како ппленце на грањку. МиЈем судови п поЈем, метем кућу и поЈем, посипуЈем цвеће п поЈем ; мило ме што мп свекар доодпЈа и кнтија, па за то ме обрнуло на поЈање. Ако пак, блага ћерко, чедо, питуЈеш што сам поЈала, не знам... што несам... свашто. Ама немој да рекнеш да теЈ песме имаше нигде, у Ниш ели у Лесковац... ПоЈешем си Ја сама онакоЈ, ДимитрпЈу поЈешем. ПоЈем убаво, кротко, стра’ сам имала од татка, срам од нану... Туго! ПоЈем на Димптрија. Ако му песма нема, Ја си му гу ваднм од себе. ПоЈала сам му млого, млого, а у па-