Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХТУ Манастир и монаштво у сећању 985

који се одрекао свега света и шта је год у свету; који ни за што друго нити мисли нити се стара, кроме да спасе душу своју. Сам, самац и саможивац у целом животу своме ваља да остане, и ни по што да се не да видити у миру у граду нити у селу. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом своји руку ваља да се рани; а ране му само толико ваља, колико да је једва жив, јербо је њему потреба, за осушити све чловеческе страсти, осушити сасвим тело своје. Кроме једне саме аљине, за покрити телесну наготу, ништа друго не ваља да има. Одрекао се не само евета и шта је год у свету, него и самога себе: без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена и уједињена у гори живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре, п да бежи од ње, је год жив, без сваког обзира; име ни аљина женска да му никад на памет не дође. Ево каква жестока Ае они сами на себе налажу: и овако су први монаси по египетеким и ливијеким живили пустињама“. (Живот |, 55).

ЏШрема овом одређењу монаштва, његова задатка

и уређења оцењује Доситеј савремено монаштво.

Извор је зла, по мишљењу Доситејеву, што у ово доба нико не иде у монахе из одушевљења и са пуном свешћу о задатку и дужностима монаха. „У садашње време ко се год калуђери, калуђери се или из незнанетва, или да му је лакше живити“. Природно је да је од такога постао лажан калуђер „који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само устма и словом одрекао света, а делом више тражи свет и еветске ствари, него мирски људи“ (Живот |. 60).

Пре свега робује трбуху. Чули смо шта је рекао Доситеј о „живој риби и старом вину“ у Хопову. Оваке алузије: „Онај који ни на чем другом него на јелу и на пићу, на покоју и на сласти Богу благодари, не познаје како надлежи ни себе и Бога“ (Басне [, 178) и још некоје (Басне [, 151, 158, 154. 171) зацело се тичу калуђера. Да а на жену мисле и за њом уздишу, особито у Хопову, „где су,

Књиге Матице Српске 14 и 15, 25