Dositej Obradović u Hopovu

Јо

- 2

Глава ХЈУ Манастир и монаштво у сећању 591

памеравају да с временом свештеници и учитељи народни буду 2“ (Живот Пико)

Нешто доцније, у Баснама, одлучно је за секуларизовање манастирских добара. „Све што се зову манастирска пменија, то су народња именија, упо требите их на школе и на науку ваши будушти учитеља и свештеника, а то јест на праву и веегдашњу ползу рода и отечества. Блажена ће бити имена они разумни патрнота који к томе споспјеше ново опште полезно дело причине и псполну ! Добро које може бити у ваше време, зашто да чекате да после вас буде 2“ (Басне |, 199). „Сад еви отечеству доброжелатељи у свој Хунгарији, (лавонији и Банату желе да се манастири на школе и оспитале употребе, да је народу полза од њи, а не по неколико људи У њима да се инате п кољу целому народу на соблазан. А познато је да и од њи исти, који поштено мисле и отечество љубе, то једва чекају и томе се радују“ (Басне ], 176).

Али така радикална реформа би се могла извесети само с помоћу државне власти. Тако је могао „премудри и велики“ цар Петар оштрим наредбама бар смањити број монаха, а манастире „које је био принуђен за време оставити, метнуо је у бољи поредак, у почињеније и под регулу“ (Живот |, 26). То се Доситеју тако свиди, да усхићено кличе: „О свемогући Боже, дајући царе свету, подај им дух

Петра Великога!“ (Живот |, 08).

(' нашим манастирима се није могло то чинити, јер је влада друге вере и другога језика. То је Доситеј добро знао. Стога је пристао на палијативне мере, очекујући, да ће се, с временом, народ проеве“ тити и прогледати својим очима. Тада ће се решити и монашко питање у напредном смислу, како га је Доситеј горе предлагао. „А док год народ калуђере оће, ваља их трпити“. Али иту треба нешто учинити. „Што ми можемо, ово је: мирске свештенике у ме настире не гонити (Доситеј гађа у Ненадовићеву на-