Dubrovačka trilogija

46 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ОРСАТ као да се освијестио; али мисао, која га је подигла до врха заноса, промијенила је звук, игон гледа све, не би ли нашао други отвор у нијеме душе госпара Још смо Власт!... ја... ти... ми...! — Ми краљеви! — Ми господари! — Гдје се прикажемо, ту су и цареви за нама!... И наше море п наше тврђе — и наше цркве.. и Двор, све је још ту, живо, — живо! Па да све то нестане! — па да

нам дјеца забораве и зламен слободе — и да пођу искат по свијету, да нам нађу име, права, власт, а не знаду, да је ово држава, — држава !,.. а све остало раја, пуста раја !... (Од једног до другог веселим ентузијазмом младости, али ипак с очима пуним питања, сумње, страха, није ли његова ријеч ипак немоћна, узалудна) Па ако ова тисућгодишња земља слободе ваља да пропане, а ми хомо!... браћо, — дјецо! Ено нам лађа нашијех у луци. Укрцајмо се, понесимо барјак и Св. Влаха, па одједримо, како наши давни оци! — Ох ! сретнога плова!... Хомо! Хомо ! — Галеби и облаци ће нас питат — Ко сте кога иштетео... а једра ће одговорит: Дубровник плови!,.. Дубровник опет иште пусти хрид, да спаси Слободу. — Кажите нам је облаци!... Доведите нас до благе грчке земље, до земље богова!... (Сви су се приближили. Ови су узрујани, ганути. Неки имаду сузе у очима Ђиво се нехотице стресао) — (0х!... (Орсат у божанској сласти, да је ријеч постала чин) — (0х!... благословљене те сузе!.. брво, брзо... трчите... задржите кључе... Ох! спашени... спашени... (Чује се један далеки удар топа). СВИ протрнули

Што је тог... Топови пуцају !...

ЂИБО

некако сметен

То је знак...