Dubrovačka trilogija

АТОМ ЕМБАМТ5! 4 ОРСАТ у страховитој сумњи Знако... знак... а кнез2... а Карлог... а Томо 2... гдје су... (угледавши влобни „посмијех Ђива, који се наслонио на штап и нехајно се уља) Ах!... (Рагумио је). Издајице!... (Хоће да на њега навали, али га пријатељи држе). ЂИВО

хладно, дубоко, наравно, као други човјек Не можеш се тужит, Орсате!... пуштили смо те говорит све што си хтио ! (Према осталијем као човјек од посла.) Први знак, шт1 сар1ђе: Лауристон прима наше посланике... 'Други топ. Пауза пуна удесене тишине. Ђиво наставља нешто тише, као да говори себи) А... други! — улазу Франчези.

сви

у мукломе чуду, страху, неизвјесности и ослобођењу ава ОРСАТ

наднаравном се снагом свладао. Као кип од мједи остао усправљен, сам, непомичан усред собе. Једва осјећаш у махнитоме блијескању очију, у трзању уста, у грозној хладноћи гласа, — да бура страсти мете по души његовој, али да је он господар те олује. Наравним тоном, презирним посмијехом, великим госпоством обрће се према свијем групама и махнувши галантно руком, као да свијех поздравља и да свима препоруча

Да! — Простите, да сам Вас задржб, — ма нијесам мислио, да је ђа све залуду.

НИКО (сви му пружају руке, сви га гледају у очи, МАРКО сви би га хтјели загрлит, ижљубит, али свима, ЛУКША. је туђа његова душа) — Ох! — Орсате МАТО наши !... што ћемо сад“

ОРСАТ

као горе, гледајући их ипак с висине крајње ироније