Dubrovačka trilogija

48 ИВО ВОЈНОВИЋ,

Кад им нијесмо одсјекли главе! — — (Склопио за час очи од страшнога бола.) Хоте!... хоте!... пуштите ме сама...

ЂИВО приближио му се сметено, али скоро доброћудно Знаш!... сад кад је доспјело... заборавимо све... ОРСАТ

пробадајући га погледом, а тихо, да глас сикће кроз полузатворене усне

Изиди... ончас!... да те више не впдил!.. (Биво кано. да би плануо) У мојој си кући... Јеси ли разумио !...

ЂИВО

пламтећих очију, мрмљајући кано у себи

Фамилија од чарлатана! (Одлази).

НИКША

фином иронијом спремајући књигу у њедра

Радознао сам, Орсате. каква ћемо лица имат сутра кад се пробудимо!7..

ОРСАТ

као горе

Ритетојро! — иста. -! (Мало помало се удаљују, стиснувши муче МАТО руку Орсату, пак одлазе тихо разговарајући се.) ЛУКО Мегатепђе, лијепо говори! — Нешто, ВЛАЂ | прем беага1о! — Ма је нојоз! ПАЛО Није од госпара! — Жб ми га је! ЈЕРО И још нећемо доћ ни на вријеме, да

видимо ђенерала! — Езалтан како поЛУКО којна му мајка !

шишко

који је спавао кроз цијели призор, тром, надувен, одлазећи Миху