Dubrovačka trilogija

АТ1.ОМ5 ЕМБАМТ5! 49

А је ли пак сикуро, да ће Наполеун укинут фидејкомисе 2 МИХО Кашпита !... и одма!... Шишко бацивши најеђени, презирни поглед на Орсата

Па што тад граја!... (Одлази).

ЛУКША , одлазећи с горким посмијехом, Никши А знаш ли како ће све то доспјетг... Соп пп ђа По а1! пцпећегезе!: хе!... хе!... хоће ! хоће!... (Оду. Мало помало сви нестали. Велика бијела

врата остају растворена са црним зјалом онијемјеле собе.)

ОРСАТ ВЕЛИКИ

сам, блијед, сломљен, свезана грла, најежених коса, довукао

се до великих, растворених врата, пак погледао све наоколо,

празним, махнитим погледом. Слуша задње кораке оних, који

одлазе, весели жамор улице, чијук чиопа — а сва му је туга

дошла на уста. Залуду снага, залулу воља. Нешто га души. Тешким, муклим, дрхтавим гласом

Не... не... нећу!... Доспјело је!... све све !... (великим јауком, када све снаге нестају) Ајмех мени! — мајко моја!... (Свим великим тијелом својим

свалио се на стбчић до таволина пак скрио лице, кано мало дијете, у лакту, п вас задрхтао у необузданом плачу. У муку мртве куће не чује се него претужно његово јепање, као јаук заклане живине. — У прноме затку отворених врата створила се из тмине, једна женска приказа.)

ДЕША

Остала је тамна, загонетна као на прагу смрти и није ни коракнула. Црно дуго одијело пада у тешке, равне наборе низ високо тијело и покрива је сву плаштом туге. Око краткога

1 Хисторичка управо пророчка реченица грофа Лукше Гоце: „Да ћемо запграти по мађарску !“

Иво Војновић - 4