Dubrovačka trilogija, str. 85

СУТОН 67

МАРА

обрнула се, па гледа Павлу некако у шали.

Зле си воље данас, филозофе мој!. . Дану!... да те видим. (Павле сјела на ниски „табуре“ тик до мајке; па се подбочила на ручицу стоца и заг ледала се дуго у мајчине сиједе косе). Ох ! Ох!... што говоре те твоје очи >

ПАВЛЕ уморно Да су виђеле данас, мајко, прве чиопе.

МАРА смијешком Тако рано!... ПАВЛЕ

Десет дана прије, него лани.

МАРА Ти се само тега спомињеш, Павле !

ПАВЛЕ

наслонила главу, па као кроз сан

Чекам свеђ примаљеће, како да ће нешто доћ.

МАРА

погледавши јој дубље у око, дигне јој главу, да је боље види

Биће зато, да су ти очи од плача2...

ПАВЛЕ

стресла се, устала нагло, па опет стала те сва смркнута

Да! Биће... зато — и за што друго.

МАРА зачуђена

Ђететино!... у твојим годиштима, у нашему _ стању... ћела бих баш знат... што ти мањка.