Dubrovačka trilogija

68 Иво ВОЈНОВИЋ,

ПАВЛЕ горко Ништа, мајко, — и све.

МАРА Какве су то ријечи 2!

ПАВЛЕ нагло спусти јој се опет до нога, пак дубоко шапће баш до ње, рек би од страха, да и саму себе чује Карај ме, мајко, карај ! Саме смо. — Нико не види, = не, — нико не чује нашу слабоћу. Могу се исповиђет теби, мајко, како господину Богу... (СОједне крај ње као прије па још ближе, још тише) Страх ме!... МАРА зачуђена Страх 2!... ПАВЛЕ

као горе, све наглије и тише

Полако, полако увукла се пропаст у јадну ову кућу. Сиромаси смо! Нема више блага, — до мало ни огња. Те твоје миле руке не преду више злато, не заматају више свилу. (Зграбила руке мајчине,

па их грчевито пољубила — За динар... за динар трудиш!... (СОкрила лице и заплакала.) МАРА

подигла се сва устресена. Уста јој уздрхтала од бола; хтјела би и она да заплаче над толиком биједом, али све то грође као трен и она је опет тврда.

Ко те научио, Павле, питат, што наши стари нијесу ћели 2

ПАВЛЕ

устаје ламајући тихо руке и подигла лице, на коме титра. нешто као гњев. У себи

Свеђ исти !... свеђ исти |,.,