Dubrovački razgovori

НА ТАРАЦИ 31

улагао сву своју савјест у вршењу свога посла, ако буде имао лијепу ријеч утехе (која је обично лаж), шта хоћеш вишег

— Ријеци ми онда, зашто се постаје лијечник 2

— Из истих различитих и многобројних повода с којих се постаје судија, трговац, поп или поморац. Из љубави према посалу, из потребе да се живи, и то лијепо живи.

— Значи из љубави према болестима, а не према болесницима, и из љубави према новцу.

— Тако је дум-Нико. Ако лијечник воли болест, он је тада и болеснику дао своју љубав. Јер треба болест познавати, треба продријети у њену суштину ако хоћемо да господаримо њоме... Мржњом се ни ту ништа не постиже. Постаје ли човјек судија из љубави према парничарима, или можда из љубави према правди2 (што не смета судији да ову праведно дијели). А колико је њих који постају свећеници из љубави према ближњима2 хајде ријеците искрено.

— Али свакако из љубави према Богу, иначе је варалица.

— Питај капетан-Леса, да ли добар капетан мора вољети путнике чији живот држи у руци, или је за ове доста ако зна свој занат и савјесно га вршиг А зашто би, најпослије, лијечник ћутио према болеснику неку нарочиту љубав коју не тражимо од других2 Воли ли болесник лијечника2 Док је болестан очекује од њега спас, гледа у њега као у Бога. А кад се излијечи не мари много за њега; није му чак много угодно кад га сретне, што је сасма разумљиво, јер га подсећа на болест, на подређени положај у којем се болесник находи према лијечнику пред ким је открио и своју физичку слабост и своју малодушност. Стога сваки болесник осјећа на глас о смрти својег лијечника као неку своју рехабилитацију, видећи да је сад побјеђен онај од кога је он тражио спаса. Болеснику се лијечник чини изнад смрти, као што се побожнима чини да свећеник има нешто од Божје моћи. Стога се многи, нарочито они који су у дјетињству боловали, одају студијама медицине, привучени оним изузетним положајем према смрти у којем им се указао господин доктор у родитељском дому... А што је било с тим младим лијечником2

— Умро је млад и то од сичије. Био је врло омиљен у цијелом крају, у Т. и околици. Лијечио је сиротињу не тражећи ни паре. А имао је и кућу и ауто.

— Ето видиш да је био добар лијечник, иако је жудио за срећом, која је била на смртним ногама као све што човек гради.

— Слажем се у свему с тобом, дундо Божо, рече Милован, али само не у ономе што си поменуо како лекар треба да заварава и да лаже болесника кад му не може ништа друго пружити. Због тога никад не знам да ди ми лекар говори истину, те увек