Dubrovački razgovori

32 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

сумњам у његове речи, чак и онда кад су искрене. Треба научити човека да се мири са смрћу и да јој сме погледати у очи. Та то је понижавање крити од нас нашу сопствену судбину која је целом суседству позната, а онај кога се тиче завршава живот преварен. Нека ми лекар каже истину: „Миловане, болујеш од рака, или неке друге болести којој нема лека, и умрећеш од ње“. Та ваљда нико не сумња у то да једном мора умрети. Ја се иначе ни мало не бринем за своју смрт, јер то није мој посао. Моја је брига да живим. А онај који шаље смрт нека се сам брине кад ће и како ће.

— Али лијечник ти ријетко кад може сасвијем поуздано рећи хоћеш ли умријети од болести од које болујеш, осим кад ти је крај већ ту; иначе би се могао преварити. Доста је што нас вара да ћемо оздравити, те није потребно да нас вара још и да ћемо умријети, рече Божо.

Госпођа Маре, која је послом била ушла у кућу док се још говорило о сновима, вративши се прекиде разговор Милована и Божа:

— Оне ноћи кад се мој Иво утопио, снијевала сам као да он полази својим бродом из Гружа. Била сам пошла да га отпратим, и кад се растадосмо на риви било ми је тешко као никада дотле, увјерена да ће му се догодити нека несрећа. Пробудила сам се уплакана и све сам стријепила очекујући његовијех вијести. Кад ми након три дана на овој тараци предадоше један телеграм, ја сам га сва престрашена отворила. Наш консул у Кардифу јављао ми је о пропасти брода и смрти мога Ива управо оне ноћи кад учиних онај сан.

— Ја често снијевам, процеди суво Гргуревић, коме није било право што је нагло прекинут разговор који су водили, и никада нијесам могао наћи неку везу између снова и онога што ће се догодити.

— Ја напротив, рече госпођа Маре, све сам несреће у животу предвидјела у сновима.

Тада ће капетан-Лесо:

— Да вам сада ја приповидим чудан сан који сам учинио назад много година. Ја нијесам снио „шјенцу“ јер вам не знам високијех наука; ја сам прост мрнар, па сам снио о ономе о чему и товари могу снити: о љубави.

— Е, та ти је добра! узвикну дум-Нико, и с њим се сви насмејаше, а највише сам капетан-Лесо, који се сав тресао зацрвеневши се.

— Ја сам, отпоче капетан-Лесо, у своме животу највише снио о грубом времену и фортуналима. Пазио сам на то што снијевам; јер може ли поморац не пазити на све што би му могло