Dubrovački razgovori

НА ТАРАЦИ 33

предсказати фортуно или бонацу, те сам дошао до закључка да, у томе погледу бар, снови не предсказују ништа, и да мање вриједе од барометра који чешће погоди него што се превари. Али ипак један чудан сан нијесам до данас никако могао сам спјегати. Тај сан је утјецао на мој живот, и што ме данас у шездесетој видите нежењу, то је консеквенца једнога сна.

— Охо! узвикну дум-Нико, сад ћемо чути конфиденце!

— Тек сам био постао капетан, продужи капетан-Лесо, а навего сам за шкривана са капетан-Крилом, оцем нашега госпара Божа...

— На шкуни Немирна, је ли таког упита Гргуревић.

— Тако је... Дакле путовали смо из Берђанска, у Азову, за Филаделфију, крцати житом. Били смо у зони бриза, и данима смо пловили под пуним једрима. Дани су били одвише топли, али ноћи су биле мањифике. Сва је војска спавала на кувјерти под ведрим небом. Вјетрић је пиркао и клизио низ једра; брод би се по каткад љуљнуо, море зашуштало. И будном се чинило да снијева. „Једне ноћи, предавши стражу капетану, легох и ја под ведрим небом, на касару, уза саму ранду...

— Шта је тог запита Милован.

— То ти је, објасни Божо, оно велико једро на задњој катарци. — Уз капетанов равномјерни корак и кашљуцање старог крмара барба-Тонија, настави капетан-Лесо, убрзо заспах и усних сан који ћу вам сад приповидит.

„Дункве, појавила ми се једна лијепа дјевојка. Држали смо се за руку, а њен благи поглед као да ми је говорио: „Ја сам она коју очекујеш, ја ћу ти бити у животу друг кога тражиш“. Није ми ништа рекла само јој је поглед говорио.

— А ко ти зна којим језиком говоре сирене насред Атлантика2 убаци дум-Нико.

— Тај поглед и данас, после више од тридесет годишта, про прио као да га видим. У њему је била именса доброта, неко потпуно међусобно разумијевање. Али откуд могу ја да вам спјетам тог Прије него што ће нестати, њена се рука такла мога лица; вјероватно је то био вјетар са ранде, те сам се пробудио. Од те ноћи вазда сам мислио на ту дјевојку, јер сам ћутио да смо створени једно за друго и да се у свачем слажемо.

— Као што бива само у сну, убаци професор Божо.

— А како ви то знате кад се нијесте женили2 упита госпођа Маре.

— Може бити, али тек ја сам увијек на њу мислио и очекивао сам да ћу наћи неку која ће јој бити слична. И тако је прош-