Dubrovački razgovori

34 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

ло неко вријеме. Заповиједао сам тада један дубровачки брод и стигао из Цариграда у Фалмут, малу луку на јужној обали Инглитере. Тамо сам затекао ордине арматура да одмах пређем на други брод, који је у Ливерпулу био справан за пут у Антиље, јер му се заповједник био разбољео, а мене нека замијени мој шкриван. И тако ја на два дана по доласку у Фалмут пођем жељезницом за Ливерпул. Било је с јесени, дан магловит и доста студен. На једној станици на којој сам имао мењат воз чекао сам доста дуго. Кад је воз стигао уђох у најближи купе друге класе. Онда су били старински вагони без ходника, те се улазило право у одијељење. У купеу је била једна млада дама која је читала, а у куту до прозора један протестантски пастор са дебелом цигаром, који је такође читао. Инглези увијек читају у возу, а ја, као што ми обично чинимо, нијесам ништа ни понио да читам, већ сам стао посматрати даму која је седјела према мени. Кад је подигла главу и погледала ме, ја се скамених од чуда. Нијесам могао вјеровати да опет не сањам: према мени је била она жена коју сам у сну био видио. Она је била, епа дио. Кад је преврнула лист од либра, наши се погледи опет сусретоше за један врло кратак тренутак, и она настави мирно читати. То је био исти онај поглед који нијесам могао заборавити. Како ћу то сада ријет дами која је и даље мирно читала2 Ако сам ја њу снио, она као да није мене снила. Покушао сам привући њену пажњу, не би ли нам се погледи опет сусрели. Али залуду. Она, која је на броду била толико љубазна према мени, сад се чини као да ме не познаје. А могла би са мном управо на брод; ето је и пастор ту при руци. Помишљао сам да је ословим. Али то је импосибиде; мислиће да сам махнит или гомнар. У то воз успори. Дама забиљежи страну од либра, узе торбу из мреже, стави у њу либро и стаде гледати кроз прозор. Посматрао сам тај толико познати профил, који ми је толико пута излазио пред очи за вријеме мојих стража, под свијем латитудинама. Воз стаде. Дама поБе вратима. А ја бејах немоћан да учиним и најмањи покрет.

„Имали смо једном на броду неког мрнара Мексиканца, који ми је приповиједао како Индијанци трују врхове својих стријела неком смолом коју зову ел кураре, м како рањена звијер, или човјек, није у стању учинити ни најмањи покрет, чак ни трепнути: све у њој застане, само јој срце јако бије. Ето такав сам био и ја у том тренутку.

„Отворивши врата, дама наузнак сиђе из кода. И помислите шта се догодило! Кад стаде на земљу, она диже главу, погледа ме и насмеја се. Исти онај благи осмјех из мога сна! Сад нема сумње, помислих, она је. Кондуктер залупи врата, и воз крену у истом тренутку. Скочих, погледах кроз прозор и стигох управо