Dva carstva : roman

88 БРАНИМИР ЋОСИЋ

врло неумесним комплиментима2 Хе, видите, млади пријатељу — ви ми нећете ускратити то мало задовољство да вас назовем својим пријатељем» — видите, ствар је у овоме: ви имате толико талента...

Карамарковић учини један нагао покрет као да хоће да прекине овај за њега непријатни разговор, али се у последњем тренутку задржа, надвладан љубопитством. Видевши тај покрет нестрпљења, Миљковић убрза:

— Чекајте, нисам завршио... биће времена за све... и за љутњу, наравно. Ах, ми старци! — он се завали у столицу, оборена погледа на своје дуге и неговане беле руке, којима је теглио рукавице, досадан род! — Он подиже очи и заврши: — Рекао сам: ви сте необичан таленат, а хтео сам да додам и ово: али и велика ленштина. Ви ми, наравно, као много старијем од себе, дозвољавате тај сочнији изразг Ако вам се више допада могу употребити и израз ноншалантан, али му то на

исто излази. — Миљковић се диже, и ослонивши _ се на сто обема рукама, он упита, нагнут према Карамарковићу: — Јесте ли мислили кадгод о сво-

јој будућности» М шта је ваша будућност»

— Допустите ми да вам не одговорим на то питање, — просикта Карамарковић, на крају стрпљења, и сасвим наљућен. — Ја сам већ одавно постао пунолетан... господине, и тутори ми, хвала Богу, нису потребни.

— У толико боље, у толико боље! — узвикну Миљковић. — То ми је необично мило... да чујем од вас самог једну такву изјаву. Али, све то није главно. — Онда, после једне дуже паузе, коју беше пропратио испитивачким и непокретним погледом, као да се пита: не варам ли се ја» — он рече: — Ви сте ми потребни.

— Ја вама

— Свакако. Уосталом, колико ви мени толико ја вама.